Templari - Vitezovi Hristovog groba i Solomonovog Hrama

O istoriji Templara 

Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog Hrama

Već vekovima Templari predstavljaju sinonim za mističnost. Neumitna sudbina postala je značajniji deo njihovog nasleđa nego dva veka uporne borbe na Bliskom istoku. Templari su tako postali još jedna velika svetska misterija.

Od početka do kraja oko Templara se vodi bitka između realnosti i fikcije. Istorijsko postojanje Templara i njihova bitna uloga u rasponu od XII do XIV veka nisu nimalo sporni, ali konstantno je prisutna tendencija da se u priču o njima implantiraju neki interesantni detalji, koji najčešće imaju sasvim fantastičan prefiks.

Interesantno je pomenuti da je Veliki Prior američkog Templarskog Reda od 1964. do smrti 1970. godine bio niko drugi do bivši jugoslovenski kralj Petar II.

Templari su produkt Krstaških ratova. Po završetku Prvog krstaškog rata 1099. godine, te osnivanju malih hrišćanskih država na tlu Palestine, među zapadnohrišćanskim vitezovima pojavljuje se potreba formiranja Redova čija će primarna uloga biti da čuvaju institucije koje se nalaze u novoosvojenoj Svetoj Zemlji. Jedan takav Red formiran je već oko 1100. godine, a u istoriji je ostao poznat kao Red Vitezova Jovanovaca, zvali su ih i hospitalci, jer im je primarna misija bila da vode računa o bolesnim i ranjenim. Uloga hospitalaca u istoriji je ogromna, ali oni su zauvek ostali u senci Reda koji je formiran 18 godina kasnije.

Godine 1118. čovek po imenu Igo de Pajens došao je sa još osmoricom vitezova u audijenciju jerusalimskom kralju Balduinu II da od njega izmoli dozvolu za osnivanje novog viteško-monaškog Reda, čija bi funkcija bila zaštita hodočasnika na putevima Svete Zemlje. Tako je stvoren Red vitezova Templara (Pauperes Commilitiones Christi Templique Salomonis). Bio je to još jedan Red čije je ustrojstvo bilo viteško-monaško, odnosno njegovi članovi su istovremeno bili i borbeni oklopljeni vitezovi na konjima i monasi koji revnosno obavljaju svoje duhovne dužnosti. Igo de Pajens je do smrti 1136. godine obavljao funkciju Velikog Majstora Reda, tj. apsolutnog vođe organziacije.

Na crkvenom koncilu u gradu Troa, 1128-1129, Templari su zvanično priznati od pape, a poznati teolog tog vremena, Bernar de Klervoa, potrudio se da za njih sastavi pravilo službe u 76 tačaka. Bilo je to donekle modifikovano pravilo benediktanskog reda, sa jasnim cistercitskim uplivom. Templari su, dakle, počeli sa devet ljudi, a uskoro su postali jedna od najmoćnijih institucija u tadašnjem hrišćanskom svetu. Ovo je zaista čudno i kasnije je postalo jedan od izvora za konstrukcije raznih legendi o Templarima. Kralj Balduin II im je za sedište dao deo svoje palate, Al-Aksa Moske. Upravo na toj lokaciji nekad davno je egzistirao Solomonov hram. Po njemu su Templari (Hramovnici) dobili ime (eng. temple=hram). Projekat krstaških država je bio multinacionalan pa su se tako u kasu za logističku podršku Reda ubrzo počele slivati velike sume novca iz svih evropskih zemalja koje su imale dodir sa krstaškim svetom. Osim toga, jasno je da su Templari imali izuzetno jake veze u samom Vatikanu, jer je papa proklamovao da oni nisu odgovorni nikom drugom nego samo njemu. Tako su vitezovi čiji je zaštitni znak bio crveni krst na beloj podlozi (nešto kao današnja engleska zastava) nesmetano širili svoju moć i bogatstvo. Na teritoriji Palestine su izgradili kompleksnu mrežu veličanstvenih utvrđenja, a razvili su i vrlo efikasan bankarski sistem, tj. postali su prva internacionalna finansijska institucija, često dovodeći u finansijsku zavisnost (zajmovima) i vladare pojedinih država. Smatra se da su početkom XIV veka pod svojom vlašću imali preko 9000 poseda širom Evrope. U Ugarskom kraljevstvu, koje je tada obuhvatalo i Hrvatsku, te severozapadne delove današnje Republike Srpske (između ostalog i Banja Luku) Templari su imali mnoštvo svojih samostana. Jedan od takvih je bio u Dubici, a centar njihovog ovdašnjeg Reda je bio u hrvatskom Vranu. S vremenom su krstaši izgubili Jerusalim (1187.), a potom sve više bili potiskivani iz Svete Zemlje. Vojnici-monasi su zato štab prebacili na Kipar, a svoje centralno sedište u Pariz. Iako su Templari takođe bili multinacionana organizacija, nikad se nije gubila iz vida francuska prevlast u njihovim redovima.ˇ

Po padu Akre 1291. godine, krstaši su napokon bili prisiljeni da napuste Svetu Zemlju i vrate se u Evropu. Smatra se da je u borbama protiv muslimana tokom 200 godina poginulo oko 20.000 Templara. U to vreme Templari su toliko razvili svoju evropsku mrežu da se činilo kako im zla sudbina u Palestini nije nimalo smetala. Njihovo bogatstvo i moć su bili ogromni, pa je najlogičnija posedovanje svega bila pojava zavisti kod drugih pojedinaca i institucija koji su težili istom. Od XI do XIII veka nemački carevi i rimske pape su vodili gigantsku bitku za ostvarenje prevlasti u hrišćanskom svetu. Epilog je bio totalni krah centralizacije u Svetom Rimskom Carstvu, ali i slabljenje papske moći. Ovaj pad večitih rivala najbolje su iskoristili oni za koje se po logici stvari tada otvarao prostor - francuski kraljevi.

Filip IV Lepi, francuski kralj 1285-1314, krenuo je u svojevrsni rat protiv papstva, onda kad je ono već bilo izmoreno dugotrajnom borbom sa nemačkim vladarima. Ova borba se pogotovo rasplamsala u vreme pontifikata pape Bonifacija XIII (1295-1303). Filip IV je ekskomuniciran, ali to ovoga puta nije imalo efekta, on je čvrsto pod svoju kontrolu stavio crkvu u Francuskoj, te na kraju doveo do toga da pape postanu pijuni u njegovim rukama. To je posebno bio slučaj sa papom Klementom V (1305-1314). Za vreme njegovog ponitifikata sedište papa prebačeno je u francuski Avinjon, pa je kontrola francuskog kralja bila još izraženija. Filip se odavno polakomio za Templarskim bogatstvom, pa je video svoju veliku priliku. S druge strane i papa je tražio restauraciju vatikanske moći te je tražio način da se reši svih protivnika. U pomalo apsurdnoj situaciji i Filip i Klement su smatrali da Templari mogu biti moćno oružje u rukama protivnika, te da ih zato treba uništiti. U noći 12. oktobra 1307. godine Veliki Majstor Reda, Žak de Mole, i svi Templari koji su se nalazili u pariskom sedištu pohapšeni su od strane kraljevskih trupa, pod izgovorom da su jeretici (navodno su obožavali idola po imenu Bafomet). Tako je počeo mučan proces protiv Templarske organizacije, završen tek sedam godina kasnije. Templari su svuda u Evropi stavljeni van zakona i sva njihova moć i bogatstvo nisu im mogli pomoći da se sačuvaju od propasti. Klement je svojom bulom Vox in Excelso, od 22. marta 1312. godine, zvanično ukinuo Templarski Red, a nešto kasnije, 2. maja iste godine, bulom Ad Providam sva Templarska imanja dodelio hospitalcima. U zatovorima su Templari mučeni uz široku primenu sprava koje su u to vreme bile na vrhuncu upotrebe, uz usijano gvožđe i zabijanje eksera pod nokte nije bilo teško iz čoveka izvući priznanja i za one stvari sa kojima nikad nije imao veze.

Tako se Templari spaljivani, iako je istraga vođena u većini zemalja pokazala da krivica u kontekstu jeresi ne postoji. Ponosni vođa Reda, Žak de Mole, i njegov najbliži saradnik Žofroa de Šarne na kraju su odbili zatvorsku kaznu tako što su izjavili da su njihova priznanja bila izvučena na silu. Naravno, u to vreme kazna za tako nešto bila je smrt na lomači. Ujutro 18. marta 1314. posle sedam godina mučenja de Mole i de Šarne su spaljeni na zajedničkoj lomači podignutoj na Jevrejskom ostrvu na Seni, kod Pariza. Neki izvori govore o tome da je Žak de Mole, u trenutku kada su ga već lizali plamenovi sa lomače zaurlao: "Klemente, i ti, Filipe, izdajice vere, obojici vam dodjeljujem Božji sud! Tebi, Klemente, za 40 dana, a tebi, Filipe, u toku godine!"

Da li je ovo bilo najpoznatije prokletstvo u poznatoj istoriji ili samo kasnije na osnovu igre slučaja iskonstruisana priča kako bi se Templarska moć pokazala u božanskom svetlu, verovatno nikad neće biti utvrđeno. Međutim, nepobitna je činjenica da je papa Klement V umro 28 dana kasnije (imao je 49 godina), a kralj Filip IV 29. novembra iste godine (imao je 46 godina). Uz to ide i činjenca da su tri Filipova sina umrla u narednih 14 godina, a da nijedan nije ostavio muškog naslednika, pa se 1328. godine ugasila dinastija Kapeta. Tu, uglavnom, prestaje istorija i počinje legenda.

Tokom poslednjih godina pojavio se čitav niz eksperata i eksperata na planu rasvetljavanja Templarske sudbine. Oni su na tržište izbacili čitav niz teorija (a sve se to jako dobro prodalo) o Templarskoj mističnosti. Istorijski je neosporno da su Templari u nekim zemljama pošteđeni. Tako su u Portugalu preživeli, samo su promenili ime i postali Hristov Red. Stiven Defo i Elen Batler, međutim, u svojoj knjizi "The Warriors and the Bankers" nastoje publiku uveriti da su Templari kasnije odigrali bitnu ulogu i u drugim državama. Uopšte postoji tendencija da se Templari povežu sa svim relevantnijim istorijskim događajima tog vremena ako postoji adekvatna temporalna konekcija. Tako su Templari odgovorni za nastanak Švajcarske, jer baš u to vreme pada osnivanje prvih švajcarskih kantona. Isto tako, Templari su pomogli škotskom kralju Robertu Brusu u borbi protiv Engleza kod Benokburna itd. Za Templare se smatra da su posedovali mnoge svete relikvije, npr. Sveti Gral. U stvari, kako nas uverava Vilijem Men, u svojoj knjizi "The Labyrinth of the Grail", taj Sveti Gral je u Templarskom slučaju bio samo personifikacija drevnih znanja koja su oni posedovali, između ostalog i znanja o navigaciji, koja su im omogućavala da mnogo pre Kolumba i Vasko-a de Game putuju do Amerike u Indije?. Za Templare je vezana i priča o slavnom pokrovu iz Torina, platnu kojim je pokriveno Isusovo telo posle raspeća. Činjenica da je C-14 analiza koja je urađena 1988. pokazala da navedeno platno nikako nije moglo imati veze sa Isusom, nego je nastalo u periodu 1260-1360, navela je Kristofera Najta i Roberta Lomasa (Hiramov Ključ) na zaključak da lik na platnu nije niko drugi nego Žak de Mole, posednji Veliki Majstoa Templarskog Reda. Tim platnom su ga, navodno, njegovi saborci prekrili neposredno pre izvođenja na lomaču, kako bi platno kasnije iskoristili u magijske svrhe, tj. u vaskrsavanje de Molea...

U svakom slučaju templarska tradicija se nije ugasila sa lomačom iz 1314. godine. Navodno, de Mole je u zatovru svoja ovlašćenja prenio na Jovana Marka Larmenijusa, koji je postao sledeći Veliki Majstor, pa se ta dinastija nastavila u beskraj, samo što je delovala pod velom tajnosti. Godine 1705. Filip, vojvoda od Orleana, a kasnije francuski regent, ceremonijalno je obnovio Templarski Red, ali to nije imalo nekog naročitog značaja. 

Prave osnove modernog Templarstva utemeljene su 1804. godine, kada je pokret revitalizovao Bernar Fabr-Palapra. Od tada Templarstvo se širi svetom, a danas gotovo svaka zemlja ima svoju Templarsku Ložu. Obično se insistira na kraljevskom poreklu Velikih Priora pojedinih loža. Tako je interesantno spomenuti da je Veliki Prior američkog Templarskog reda od 1964. do smrti 1970. godine bio niko drugi do bivši jugoslovenski kralj Petar II. 

Templarstvo postoji i danas, ali je uglavnom čvrsto inkorporirano u jednu mnogo moćniju organizaciju - masone.

Održan Međunarodni kongres Sigma svetske lože u Atini

Održan Međunarodni kongres Sigma svetske lože u Atini

30.03.2022.

ISKRENO PUTOVANJE KA VEČNOJ SVETLOSTI

Beograd, 31. mart 2022 (6022) – U Atini, 26 -27. marta 6022. godine istinske svetlosti, održan je Međunarodni kongres Sigma svetske lože, pod pokroviteljstvom Rothschild fondacije. Učešće na iskrenom putovanju ka večnoj svetlosti, u hramu ispod Akropolja, uzeli su Slobodni zidari, dobri ljudi čistog srca, poštovaoci Kraljevske umetnosti.

Razgovaramo sa Velikim Majstorom 33. stepena Sigma Svetske lože Srbije bratom Srećkom koji nam odmah na početku naglašava da se mnogo simbolike veže delegaciju Sigme svetske lože iz Srbije na ovom putovanju.

Kada je osnovana Sigma Svetska loža Srbije?

Istorijski dan za Srpsku masoneriju jeste 10. maj 5912. godine, kada je u Beogradu pod patronatom jednog od masonskih vrhovnih saveta (u ovom slučaju Grčke) osnovan i uspostavljen Vrhovni savet drevnog i prihvaćenog Škotskog reda Srbije, čime je Srpsko Slobodno zidarstvo dobilo nezavisnost. Da se podestimo, najpoznatiji masoni na našim prostorima u periodu pre 1918. godine bili su Sima Milutinović Sarajlija, Stevan Mokranjac, Stevan Sremac, Svetomir Nikolajević, Jovan Đaja, Lazar Paču, Mihailo Vujić, Đorđe Vajfert, Dositej Obradović, kao i mnogi drugi.

Zašto je Grčka izabrana da bude domaćin Kongresa?

Želim da naglasim da je Grčka odigrala važnu ulogu u Srpskoj masoneriji. Nakon 110 godina, ponovo u Grčkoj, u gradu bogova, održan je veličanstven Međunarodni skup Slobodnih zidara, uz uvažavanje i poštovanje različitih kultura, razmišljanja, jezika i običaja, jedinstven u bratskoj ljubavi i iskrenom putovanju do večne svetlosti. Trebalo je biti u Atini i osetiti neverovatnu energiju, pogotovo jer je hram disao punim plućima kao jedno, a svi okupljeni su se povezali u neraskidivi bratski lanac.

Ko će biti domaćin za održavanje Kongresa naredne godine?

Na Kongresu u Atini, Savet Sigma Svetske lože je doneo odluku da se VIII Kongres održi u Beogradu, 23. juna 6023. godine u organizaciji Sigma Svetske lože Srbije. Izabran je dan svetog Jovana, zaštitnika Slobodnih zidara, dan za okupljanje kako bismo se osvrnuli na svoju prošlost i razmislili o budućnosti. Slobodni zidari proslavljaju ovaj praznik ritualno, i sastaju se kako bi obeležili završetak masonske godine. To će biti najveći skup masona na Balkanu ikada organizovan. Svakako ćemo se truditi da budemo dobri domaćini našoj braći koja nam dolaze u goste.

Koji su dalji koraci Sigme?

Imamo godinu dana da ojačamo naš bratski lanac. To podraumeva prvenstveno rad na samom sebi, a onda i na našem neposrednom okruženju. Bitno je da naš zajednički rad na osnaživanju svetlosti čoveka i čovečanstva do Čovečnosti bude obasjan svetlošću, mudrošču, snagom i lepotom. Samo da ponovim, da je za delegaciju Sigma Svetske lože Srbije, ovaj kongres upamćen i po još još jednom važnom događaju. Potpisali smo Akt o prijateljstvu, priznanju i međusobnom saradnji sa braćom iz Grčke, Italije i Rumunije, sa željom da u neposrednom kontaktu jačamo naš bratski lanac, praveći jaku i ozbiljnu Masonsku uniju na tlu Evrope. Sijaće Sigma na Masonskom nebu Evrope dugo, dugo! NEKA BUDE TAKO🌿

Žak de Mole - Jacobus Burgundus Molensis

 Jacobus Burgundus Molensis

Žak de Mole je bio poslednji veliki Majstor Vitezova Templara, koji je na današnji dan spaljen na lomači 1314. Njegovo ime ima hermetičko značenje: 

•  Jakin 
•  Boaz 
•  Mac Benac 

Ignis – Maris – Balneum – inicijali predstavljaju alhemijski proces pripreme Materije Velikog dela. Kraljevska Umetnost je sačuvala znanje o transformaciji (transmutaciji) Neobrađenog kamena u Kubni i Savršeno obrađeni Kamen. Alhemija je ulivala nadu i pomagala Posvećeniku da se vrati u stanje iskonskog zdravlja kakvo je imao Adam. To se postiže preko Usavršavanja Kamena Filozofa. Kolone J i B su stubovi Vatre i Oblaka iz Starog Zaveta. Mac Benac (Mahabon-Moaben) je Univerzalna So – koja je i ’’Magnet’’ – Hiram. Akacija na grobu Majstora Hirama je Istinska Materija Filozofa – iz koje Majstori crpe svoje ’’blago Hrama’’. To je Prava Svetlost Sveta iz koje se Majstor Hiram uzdigao – ’’pod maskom Iskupitelja’’. Tri stuba u Hramu su tri glavne Faze Veledela – Nigredo – Albedo i Rubedo. Mac Benac (Mak Benak) je Škotska verzija imena jednog od odbeglih Francuskih Vitezova Templara, koji je sa sobom u Škotsku poneo ’’Testament de Molay’’ – misteriozni Templarski rukopis sa alhemijskih metodama transmutacije metala uvijenih u mistične simbole. Jedan od stepenova Masonerije se upravo bavi ’’transmisijom’’ Znanja koje je bilo u posedu Reda Hramovnika. 

Žak de Mole umire, kao i sam Red – ali kao Feniks-Hiram biva uzdignut i pokriven Masonskim Redom. Filip Lepi, Francuski kralj, želeo je da se dokopa Tajnog Templarskog rituala ’’uzdizanja’’, koji je podrazumevao da Kandidat ostane u grobu-kripti tri dana zatvoren, pre nego što bude uzdignut. Pre nego što bi bio položen u grob, Kandidat je ispijao napitak koji ga je uvodio u izmenjeno stanje svesti – i stanje blisko smrti. Kada su Inkvizitori ispitivali zatočene Vitezove Templare o tom ritualu, govorili su: ’’radije bih dozvolio da mi glava bude odrubljena nego da izdam poverenu mi Tajnu’’! 

Obred Memfis Mizraim

 Obred Memfis Mizraim

Jedan od posebno upečatljivih stepenova Masonerije, Škotskog Obreda Drevnog i Prihvaćenog, ali i Drevnog i Izvornog Obreda Memfis Mizraim, je onaj Viteza Medene Zmije – ’’Zmije od Međi’’. Legenda stepena govori o vremenu lutanja Jevreja kroz pustinju i događaju koji se zbio na Horivu. Obeshrabreni i umorni počeli su da govore protiv Boga i Mojsija. Otrovnim zmijama Bog učini da ljudi shvate posledice gubitka vere i nezadovoljstva. Kada uvideše gde su pogrešili, moljaše Boga i Mojsija da od njih ukloni zmije otrovnice. Mojsije sledeći Božja uputstva načini zmiju od međi (bakra) te svakoga koga je ujela zmija, ako bi je pogledao, on ožive i ozdravi. Pouka stepena sugeriše, da nije zmija ta koja je iscelila ljude, već vera u Boga da će ih izlečiti i odvesti u Zemlju obećanu. Zmija je bila obešena na Tau krst. Naziv zmije je Nehuštan, od hebrejske reči ’’nehhoshet’ – bakar. Dužnost Viteza Medene Zmije je očišćenje duše od mulja i blata materijalnog sveta i obnavljanje vere. Svaki se čovek, pa i narodi, kad tad se suočavaju sa periodima ’’pustinje’’, praćeni padom morala i gubitkom vere. Ovaj stepen poziva na očuvanje vere u sebe, jednih u druge i Boga. Prema kabalističkom tumačenju, zmija koja se uzdiže na Mojsijevom štapu je ’’Zmija Mudrosti’’, koja Inicijata vodi ka Kruni na Drvetu života. Na Dalekom Istoku je poznata kao Kundalini, kosmička vatrena energija duhovne svesti; koja otvara i pročišćava energetske centre – čakre. Na ovom stepenu se ostvaruje buđenje u Kosmičku svest, sagledvanjem sveopšte harmonije i vertikale i horizontale, obuhvatajući sve sfere i njihove međusobne odnose. Numerička vrednost Mojsijeve zmije je, s pram kabalističkog tumačenja, 358, koji je i broj ’’Mesije’’. Zlatni Tau-krst je amblem Večnog života. 

Stupor Mundi. 🌹

Merovinška Loza

Merovinška Loza

Hilderik I je bio Merovinški kralj, Salijskih Franaka. Poreklom je iz Panonije, preciznije, rođen je na mestu današnje Sremske Mitrovice; kao i mnogi Merovinzi posle njega. Hilderik I iz Panonije odlazi u Orlean da bi tamo bio podignut na štitu, s hodno drevnom ritualu, postavši kraljem Merovinga. Iz Galije putuje u Irsku gde je postao Sveti Patrik. 

Nažalost, mnogi Masoni nisu u potpunosti upoznati sa pojedinim detaljima iz istorije masonskog Reda, kao i pojedinim masonskim posvećenicima koji su ostavili dubok i neizbrisiv trag. Istorija Masonerije na tlu Evrope je nedovojiva od istorije Merovinga; koji su je uspostavili i preneli širom evropskog kontinenta. Hilderik  je otac proslavljenog Klovisa I, koji će postati prvi merovinški kralj nezavisnog Franačkog kraljevstva. Klovis je ‘’istorijski’’ Kralj Artur, o kome će biti više reči u nekim narednim teksovima. ‘’Okrugli sto’’ kralja Artura je drevni običaj-ritual, koji potiče iz davnina, a koji su praktikovali Kraljevi Ribari. U grobnici kralja Hilderika je otkriveno više od 300 zlatnih pčela, te i to ide u prilog povezanosti Merovinga sa Masonskim Redom, ali i poreklom iz drevnog Izraela; rođaci slavnog Samsona. Pčela je ‘’ljiljan’’ cvet Davidijanske Krvne loze Graala. 

Stupor Mundi. 🌹