Translate

понедељак, 1. јануар 2024.

Hermetizam

Umesto Uvoda

Priroda ne otvara vrata svetišta svakome bez odabira.

Niko ne može težiti za velikom tajnom, ne usmeri li svoj život skladno istraživanjima koja vrši. Nije dovoljno biti revan, aktivan i istrajan, ako nemate čvrsta načela i čvrste temelje, ako vas neumereni entuzijazam čini slepim za razum, ako ponos nadvlada procenu i ako se poveća pohlepa pred izgledima zlatne budućnosti.

Tajna nauka traži veliku preciznost, tačnost i pronicljivost u posmatranju činjenica, zdrav, logičan um sklon razmišljanju, živahnu, ali ne previše probuđenu maštovitost, toplo i čisto srce. Ona takođe traži najveću jednostavnost i potpunu ravnodušnost u odnosu na teorije, sisteme i hipoteze koje su opšte prihvaćene bez preispitivanja o svedočenju knjiga ili ugledu njihovih autora. Ona od svojih kandidata zahteva da nauče više razmišljati svojim mozgom, a manje tuđim. I na kraju ona insistira na tome da proveravaju istinitost njenih principa, znanje njenog učenja i praksu njenih postupaka, iz prirode, majke svih nas.

Neprestanim uvežbavanjem veština posmatranja i zaključivanja te meditacijom, početnik će se uspeti stepenicama koje vode do

ZNANJA

Jednostavno oponašanje prirodnih procesa, veština kombinovana sa domišljatošću, uvid rođen iz dugotrajnog iskustva osiguraće mu

MOĆ

Kada to postigne, još će mu uvek trebati strpljenje, postojanost i nepokolebljiva volja. Hrabrog i odlučnog, sigurnost i poverenje, rođeno iz snažne vere, učinit će ga sposobnim

USUDITI SE

Kada konačno uspeh okruni mnogobrojne godine rada, kada mu se ispune želje, Mudar će se Čovek, prezirući ispraznosti sveta, primicati skromnima, razbaštinjenima, svima onima koji ovde dole rade, pate, bore se i žaluju. Kao anonimni i nemi učenik večne Prirode, apostol večnog Milosrđa, on će ostati veran svom zavetu tišine.

U Znanju i Dobroti Adept mora zauvek ĆUTATI

O Ezoternom i Duhovnom

Ezoterno i hermetično je jedna stvar. Duhovno i rad na svesti je druga stvar.

Duhovno se ne bavi ezoternim misterijama, ključevima, znanjima i tako dalje. Duhovni rad na sebi ide direktno u buđenje vlastitog duha koji će se manifestvovati u telu.

Nažalost, Zapad nema izgrađenu čistu duhovnu tradiciju oslobođenu hrišćanske dogme, tako da je stvaran rad na sebi usko povezan sa ezoternim. No postojale su individue koje su ostvarile visoke stepene prosvećenja poput Sv. Franje Asiškog, Sv. Augustina, Maister Echarta, Tier de Shardena i drugih.

Ezoterno i hermetično, s druge strane, koristi veliki broj ezoternih znanja i misterija iz raznih nasleđa, kao na primer egipatskog, keltskog i nordijskog, persijskog, grčkog ili bilo kojeg drugog. Ezoterno u sebi sadrži i duhovno, ali je pristup dolaska do pretpostavljenog cilja sasvim drugačiji. Ezoterno je u većini slučajeva vezano za razna bratstva ili pak Škole Misterija. Ono podrazumeva i izučavanje ritualne strukture misterija, specifičnih unutrašnjih i spoljnih harmonizacija, kabalističke principe, zvezde, elementarna bića i još mnogo, mnogo drugih stvari. Duhovno se time ne opterećuje jer suštinski za samu realizaciju bića nije bitno.

U svim hermetičnim društvima ili bratstvima postoji jedno pravilo, a glasi – da se jedan deo učenja predaje pismeno, jedan deo usmeno, a zadnji deo učenik mora sam intuicijski odraditi. Tako je i sa mnogim delovima prakse. Ono što piše u regularnim izvorima o samoj praksi ne mora biti i potpuno.

Možda neke druge prakse poput veštičarstva omogućavaju samoinicijacije i samostalno učenje, ali kod hermetičkih i okultnih znanja učenik ne može doći do ispravnih relevantnih informacija bez autentičnog Reda ili majstora. Tako je sistem postavljen još od starog Egipta.

Istorijska pozadina Hermetizma

Ime hermetizam potiče od boga Hermesa Trismegistosa ili Triput Velikog Hermesa. Trismegistos, sa druge strane, je tako nazvan zbog poistovjećivanja sa velikim Egipatskim bogom Mudrosti i Magije, Totom. Tot je grčki pokušaj fonetičkog podražavanja Đehuti, kasnije antičke forme vrlo drevnog egipatskog imena Tehuti. U pokušaju da se izrazi visočanstvo Tehutija, egipatski pisari su prilikom pisanja njegovog imena često dodavali epitet Ao, Ao, Ao (doslovno: Veliki, Veliki, Veliki) u smislu Najveći. Grci i Egipćani koji su govorili grčki preveli su taj egipatski epitet kao Trismegistos, takođe koristeći ga za njihovog Tota – Hermesa.

Hermetički sinkretizam

U smeru kazaljke na satu imate: Teurgiju, Kabalu, Rojzenkrojcerizam, Gnosticizam, Potragu za Gralom, Alhemiju, Viku i neopaganizam (pentagram), i Drevne Religije Misterija (ankh).*

Hermetizam je bio jedan od mnogih proizvoda dodira drevnih helenističkih i egipatskih kultura u vekovima neposredno prije kraja Stare i početkom Nove Ere. Hermetizam je tada, najprostije rečeno, kombinovao egipatsku i grčku teologiju, filosofiju i duhovnu praksu. Ali naravno, nije sve bilo tako jednostavno. Možda i primarni razlog složenosti porekla hermetizma leži u tome što je on našao najplodnije tle u velikom grčko-egipatskom metropolisu Aleksandriji, kada je ovaj bio kulturni centar Mediterana za vreme Pax Romana. Religijska i filosofska mudrost tekla je iz brojnih kultura u grad, koji je izrodio jednu sintezu religije, filosofije i prakse poznate kao hermetizam. Nominalno egipatski i povezan sa egipatskim bogom Totom u liku prosvetljenog drevnog majstora, hermetički eliksir bio je sačinjen od sastojaka svih velikih tradicija koje su bile aktivne u Aleksandriji. U milenijumskoj bogatoj zaostavštini egipatske religije, filosofije i magije dodati su brojni elementi grčkog paganizma, delimično i Misterija i filosofskih škola platonizma, neoplatonizma, stoicizma i neopitagorizma, te aleksandrijskog judaizma sa svojom anđeologijom, magijom i dubokom posvećenošću za svetu knjigu, zatim mnogim školama hrišćanstva (gnostičkog i drugog), persijskog zaratustrizma sa svojom dubokom pažnjom na dobro i zlo; kao i sa novim razvojnim tokovima koji su tekli uporedo sa hermetizmom kao što su Alhemija i jambličanska Teurgija.

Moderni Hermetizam zadržava ovaj duhovni eklektizam, istražujući i asimilujući sve što je kompatibilno i vredno iz tradicija sa kojima dolazi u dodir, deleći i svoja saznanja sa njima.

Karakteristike Hermetizma

Hermetička Tradicija nije jedna dogmatska škola misli ili jedan spiritualni sitem. To je pre svega živo telo znanja i prakse koje izvire iz zajedničkog korena, a cveta u mnoštvu! Kao i u slučaju originalnih hermetičkih škola, stimulišući različitost pogleda i iskustava, i u današnjem Hermetizmu može se naći da postoje neke opšte karakteristike.

Baš kao što je i Aleksandrijski Hermetizam potekao iz široke palete različitih filosofskih tradicija, tako i moderni hermetizam istražuje široko polje duhovnih puteva u okviru Hermetike ili Zapadne Tradicije. Oni uglavnom uključuju: drevne religije misterija, Kabalu, Alhemiju, Rojzenkrojcere, Gnosticizam i druge tipove ezoternog hrišćanstva, Teurgiju, Viku i Neopaganizam, te potragu za Gralom. Prihvatiti ovaj multiplicitet znači da hermetici moraju biti u stanju primjenjivati paradoksalnu ideju različitih stvarnosti. Spiritualni paradoks je misterija koju treba razumeti, a ne protivrečnost koju treba odbaciti. Iako se po definiciji hermetici ograničavaju na istraživanje Zapadne Tradicije, oni poštuju sve spiritualne puteve jer svi oni sadrže zrak Božanske svesnosti kojoj streme.

Nadalje, hermetici su tragači za božanskom Istinom, za Mudrošću, za Razumevanjem, Gnozom! Hermetička spiritualna radoznalost ohrabruje otvorenost i toleranciju prema svim načinima i duhovnim putevima drugih. Ova radoznalost može biti zadovoljena kroz knjige. Ali nije dovoljno samo čitati o duhovnom, jer ćemo steći malo, bez istinskog i ličnog iskustva. Stoga se ne može dovoljno snažno naglasiti nezamenjiva vrednost učešća u duhovnom, kroz rituale, meditacije i druge duhovne prakse, kroz rad na sebi naposletku.

Kako svoje korene ima u drevnim paganskim tradicijama, hermetizam, uopšte uzev, ima politeistički pristup duhovnosti. Božansko se prikazuje kroz mnoštvo imena i nosi mnoštvo lica. Mnoge Boginje i Bogovi su važni za Hermetizam. Ipak, iza toga, ujedinjujući ovaj politeizam, leži ultimativno božansko Jedinstvo, ultimativni monoteizam. Ovaj koncept se dalje proširuje na hermetičko shvatanje Univerzuma. Univerzum je u mnoštvu formi i različitosti, no ipak ujedinjen u Jednom. Tako možemo tražiti i otkriti skrivene veze koje će nas dovesti do spoznaje Jedinstva iza pojavne različitosti sveta. Hermetička Kabala je izraz ovoga, da svaki sefirot predstavlja izraz različitosti Božanskog, svi emaniraju iz i ujedinjeni su u Ketheru, koji je samo Jedinstvo, kao emanacija nemanifestvovanog Ein Sopha!

Hermetci nadalje vjeruju da je Božansko istovremeno imanentno i transcedentalno. Božansko je u svakoj manifestvovanoj stvari u Univerzumu i iznad njih takođe. Zbog te povezanosti između gore i dole, ono što se dešava na duhovnom planu ima posedice u materijalnom i obratno. Stvaranje ekvilibrijuma između ovih stvari – materije i duha, tela i duše, unutra i izvan, noći i dana i uopšte svih polarnosti je ključna stvar u radu hermetika. Ravnoteža je ključ rasta!

Kako je Božansko u svim stvarima, sve je Božansko! Kroz kontemplaciju i razumevanje Univerzuma, uključujući i nas same, kroz posvećenost i gnozu, ljudska bića mogu postati više ono što u istinu jesu „godlike“ i napokon se sjediniti sa tim principom. Mnogi hermetici smatraju da se ovaj cilj ne može ostvariti u jednom životu, dok neki ističu da je ovaj ideal nemoguće postići u fizičkom telu.

Ljudska bića imaju jedinstveno mesto u Božanskom planu zbog naše Volje. Imamo mogućnost da težimo Božanskom i to je nešto što moramo raditi da bi postali! Tragalac mora želeti da nađe, filosof mora željeti da sazna! U oba slučaja on ili ona mora koristiti snagu sopstvene Volje da to ostvari! Ohrabren Božanskom Ljubavlju i kroz upotrebu ljudske moći želje i Volje, svako ima mogućnost da dostigne sjedinjenje sa svojim Višim Sobstvom, te napokon i jedinstvo sa Božanskim.

Ljudska bića imaju mogućnost da pristupe nefizičkim svetvima – psihičkim, mentalnim i duhovnim. Nadalje, ovo je prirodna i urođena sposobnost koja se može razviti kroz mnoštvo tehnika, kao što je Teurgija ili rad sa Božanskim kroz rituale. Ritual može biti posebno korisna praksa u Potrazi, jer kombinuje mnoštvo individualnih psihospiritualnih tehnika u moćnu celinu koja omogućava kontakt sa nefizičkim ravnima.

Hermetička verovanja i 7 osnovnih principa

U hermetičkom sistemu verovanja, sve je u Umu Svega (The All). Hermetizam priznaje postojanje mnogih bogova, ali da svi oni zajedno sa svim drugim bićima postoje u Svemu, i stvoreni su od Svega. Kako je to rečeno u Kibalionu: „Dali smo Vam hermetička Učenja uzimajući u obzir mentalnu prirodu Univerzuma – Istinu da je Univerzum Mentalan, sadržan u Umu Svega“. Svako i sve u Univerzumu je deo ovog entiteta. Kako je sve mentalno, sve je i vibracija. Sve vibracije vibriraju od najzgusnutijih fizičkih čestica, kroz mentalna stanja, do najviših spiritualnih vibracija. U Hermetizmu jedina razlika između različitih stanja fizičke materije, mentalnosti i duhovnosti jeste frekvencija njihove vibracije. Što je viša vibracija, to je dalja od bazne materije. Cilj hermetičke prakse je transmutacija te materije fizičkog tela u bistrije i čistije forme energije i svesti.

Sedam osnovnih principa na kojima je zasnovana cijela hermetička filozofija su:

1. Mentalni Princip

2. Princip Korespondencije

3. Princip Vibracije

4. Princip Polarnosti

5. Princip Ritma

6. Princip Uzroka i Posledice

7. Princip Roda


1. Mentalni princip

Ovaj princip smatra da je SVE svest. Objašnjava da je SVE duh koji je u suštini nesaznajni, nemoguće ga je definisati ali se može smatrati univerzalnim, beskonačnim, živom svesti.

2. Princip korespodencije

"Ono što je iznad, jednako je onome ispod"

Ovaj princip smatra da uvek postoji veza između zakona i principa na bilo kom nivou postojanja. Ovaj princip objašnjava mnoge paradokse i misterije prirode. Postoje nivoi koji su van naših shvatanja a ako na njih primenimo princip korespodencije moćićemo da dobijemo sliku koju u suprotnom ne bismo imali.

3. Princip Vibracije

"Ništa ne miruje, sve se kreće, sve vibrira"

Ovaj princip su ljudi primetili i shvatili pre mnogo godina a moderna nauka ga dokazuje iz dana u dan. Ovaj princip objašnjava da razlika između razlicite manifestacije materije, energije, svesti... zavisi isključivo od njenog/njegovog nivoa vibracije. Od SVEGA do najjednostavnije materije sve je u vibraciji, veća vibracija, veća pozicija na skali. Vibracija Duha je na tako visokom nivou, beskonačno visokom nivou, da deluje kao da miruje.

4. Princip Polarnosti

Ovaj princip smatra da je sve dualno i da sve ima dva kraja, dva pola. "teza i antiteza su iste u suštini ali različite u stepenu" "suprotnosti su iste samo je razlika u stepenu"

Da bi ovo ilustrovali uzećemo toplotu i hladnoću kao primer. To su složićemo se dve suprotnosti. Oni su u suštini ista stvar samo različitog stepena. Da li možemo da definišemo kada toplota prestaje i kada počinje hladnoća? Jedino što možemo je da na osnovu lične predpostavke smatramo da u nečemu ima više toplog nego hladnog ili obrnuto. Priroda ista, razlika u stepenu. Isto važi i za svetlost i tamu, meko i tvrdo, veliko i malo, crno i belo. . .

5. Princip Ritma

Ovaj princip smatra da u svemu postoji kretanje ka i od, zanos napred i nazad. Postoji uvek akcija i reakcija. Ovaj zakon manifestuje stvaranje i uništenje svetova, uzdizanje i pad civilizacija. Hermetisti su našli u ovom principu univerzalnu primenu i donekle našli način da ga prevaziđu. Ne može se princip anulirati ali se može menjati nivo. Sa nivoa koji je u opadanju preći na nivo koji je u progresu.

6. Princip uzroka i posledice

Svaki uzrok ima svoju posledicu. Ovaj princip objašnjava da se sve dešava po određenom zakonu, da ne postoji slučajnost. Svaki uzrok i posledica imaju svog vladara na višem nivou. Shodno tome, Majstori koji mogu da se podignu na viši nivo, vladaju dešavanjima sa nižeg nivoa. Oni koriste ovaj princip umesto da budu deo njega.

7. Princip Roda

Sve poseduje svoj muški i ženski aspekt. Ovaj princip smatra da se rod manifestuje u svemu. Ovo je činjenica ne samo na fizičkom nivou već i na mentalnom pa i duhovnom. Ni jedna kreacija, fizička, mentalna duhovna nije moguća bez ovog principa. Svaka stvar koju posmatramo ima u sebi i ženski i muški princip.

Kosmogonija

Priča je data u prvoj knjizi Corpus Hermeticuma od strane boga Nousa Hermesu posle mnogo meditacija. Počinje tako što Sve stvara elemente nakon što vidi Kosmos i napravi jedan nalik njemu (naš kosmos) od njegovih konstitutivnih elemenata i duša. Potom, Sve, budući da je i muško (božanski Otac) i žensko (božanska Majka) držaći Reč, rodi drugog Nousa, kreatora Sveta! Drugi Nous stvori sedam moći ili božanstava (često viđeni kao Merkur, Venera, Mars, Jupiter, Saturn, Sunce i Mesec i njihove atribucije) da putuju po krugovima i vladaju Sudbinom.

Reč se onda nastavi dalje od materijalizujućih elemenata koji im načini neinteligentnog Nousa i načini da se vladari okreću i od njihove materije potekoše stvorenja bez govora. Zemlja bi razdvojena od Vode i životinje (osim čoveka) dođoše od zemlje.

Vrhovni Nous stvori Čoveka, androgina, po svom liku i predade mu svoju kreaciju. Čovek pažljivo osmotri stvaranje svog brata, nižeg Nousa, i primi svoj i autoritet svog oca nad svim! Čovek potom ustade iznad sfera da bolje vidi kreaciju i onda pokaza formu Svega Prirodi. Priroda se u nju zaljubi, i Čovek, videvši sličnu formu njegovom odrazu u vodi, zaljubi se u Prirodu i požele da boravi u njoj. Smesta čovek postade jedno sa Prirodom i postade rob njenih ograničenja kao što su pol i san. Čovek potom postade nem (jer izgubi Reč) i postade dvojan, budući smrtan u telu i besmrtan u duhu, imajući uticaj nad svim ali sam pod uticajem sudbine.

Tri Dela Mudrosti Celog Univerzuma (Trivium Hermeticum)

Alhemija – Operacija Sunca- nije čisto promena fizičke žive u fizičko zlato. Hermetički inicijati su ismijavali takve „alhemičare“ koji su nastojali da stvore zlato a koji nisu shvatali suptilne alegorije hermetičkih alhemijskih tekstova. Iza alegorijskih faza hemijske destilacije i fermentacije u cilju da ubrzaju Prirodne procese da bi doveli prirodno telo do savršenstva, leži alhemijska umjetnost transmutacije (Ars Transmutoria). U ovom Velikom Delu hermetičke alhemije, prva materija (Prima Materia), koja je fizičko telo (simbolizovana živom = Saturn, Chronos; pod vlašću Vremena) je transmutovana u više i razređenije forme energije, kreirajući „telo svetlosti“ (simbolizovano zlatom = Sunce, solarno telo) sa krajnjim ciljem dostizanja besmrtne svesti (Božanske Svesnosti) u jednoj inkarnaciji. Ovo se postiže pomoću moćnog eliksira poznatog kao Kamen Mudrosti, koji kad se unese u telo, isto transmutira i čisti njegovu vibraciju. Sastav Kamena Mudrosti ostaje jedna od najbolje čuvanih tajni hermetičke tradicije. Ipak, alhemijski tekstovi jasno navode da Kamen Mudrosti nastaje čišćenjem Žive u filosofsku Živu. Ovakva Živa, čija prava priroda ostaje sakrivena za neinicijate posredstvom alegorija, je transmutovana i pročišćena tako što se „kuva“ na suptilnim vatrama fizičkog tela, uključujući ljubav i seksualnost. Alhemija se shvata kao ključ za teurgiju, krajnjim ciljem da se ujedinimo sa višim parovima, sve do Božanske Svesnosti.

Teurgija – Operacija Zvezda – Dve su različite vrste magije po Mirandolinoj „Apologici“, potpuno suprotne jedna drugoj. Prva je znana kao Goetia, crna magija koja se oslanja na saveze sa „zlim“ duhovima, druga je Teurgija, božanska magija koja počiva na savezu sa božanskim entitetima. Teurgija se prevodi kao „Nauka ili Umetnost Božanskih Dela“ i praktični je aspekt hermetičke alhemijske umetnosti. Nadalje, alhemija je ključ za Teurgiju, vrhunski cilj Jedinstva sa višim delovima, vodeći ka sticanju Božanske Svesnosti.

Astrologija – Operacija Meseca – Hermes tvrdi da je Zaratustra otkrio ovaj deo mudrosti celog Univerzuma i poučio ljude. U Hermetičkoj misli jasno je da kretanja planeta imaju značenja koja prevazilaze fizičke zakone i zapravo sadrže metaforičke vrednosti kao simbole u Umu Svega, ili Boga. Astrologija utiče na Zemlju, ali ne diktira naše akcije i mudrost je stečena kada znamo kakvi su to uticaji i kako da se nosimo sa njima. Hermetička astrologija nije čisto pasivno sredstvo za predviđanje budućnosti, kako je obično shvaćena u današnjem vremenu, već aktivno primjenjuje stelarne uticaje radi duhovnog razvoja uz pomoć alhemije i teurgije. Hermetička alhemija i teurgija su takođe zavisni od astroloških ciklusa. Stoga hermetička teurgija može biti posmatrana kao svojevrsna astrološka magija.

O Velikom Delu (Magnum Opus)

Termin Veliko Delo (Magnum Opus) je termin koji se koristi u hermetizmu i alhemiji, kao i u nekim okultnim tradicijama i religijama kakva je Telema.

U alhemiji

Veliko Delo je termin koji vodi poreklo iz srednjevjekovne Evropske alhemije i odnosi se na uspešan završetak transmutacije materije u zlato i stvaranju Kamena Mudrosti. Shodno tome, u hermetizmu je korišćen kao metafora za duhovnu transformaciju. Originalno ima četiri faze:

Nigredo – razdvajanje, individuacija (Sunce u alhemiji) – Sol Niger*

Albedo – čišćenje, spaljivanje nečistoća, Mesec, žensko

Citrinitas – spiritualizacija, prosvetljenje, Sunce, muško

Rubedo – sjedinjenje čoveka sa Bogom, sjedinjenje ograničenog sa neograničenim

*Nakon XV veka mnogi pisci spajali su citrinitas i rubedo, i tako u obzir uzimali tri faze.*

Ipak, upravo u citrinitasu se odvija Hemijsko Venčanje, stvarajući filosofsku živu (Merkur) bez koje bi Kamen Mudrosti, trijumf Dela, bio nezamisliv.

U okviru Magnum Opusa je kreacija Sanctae Moleculae, koje nastaju iz Sacrae Particulae, potrebne za dovršavanje procesa postizanja Velikog Dela. Po Krouliju, ove individuacije su prave Volje onih koji su postali istinski oni, unutaar šeme univerzalnog oni su poput fiksnih zvezda, nalazeći svoje mesto u životu i postojanju savršeno nakon toga.

U Hermetizmu

Elifas Levi je dosta diskutovao o Velikom Delu, šireći ga od čisto alhemijskog pojma ka više spiritualnom:

„Nadalje, u prirodi ne postoji sila neuporedivo moćnija od pare, i sredstvima samog čoveka, koji zna kako da je prilagodi i usmeri može uznemiriti i promeniti lice sveta. Ova sila bila je poznata u Antici, sastoji se u univerzalnoj supstanci, imajući ekvilibrijum kao svoj najveći zakon, dok je njen pravac istovremeno upućen u Veliku Arkanu transcedentalne magije... Ova supstanca je upravo ono što su srednjovekovni adepti nazivali prvom materijom Velikog Dela. Gnostici su ga predstavljali kao ognjeno telo Svetog Duha, on je bio predmet obožavanja u tajnim ritualima Sabata i Hrama, pod hijeroglifskom figurom Bafometa ili Mendešovog Androgina“ .... „Veliko Delo je pre svega kreacija čoveka od njega samog ili bolje rečeno, potpuno i kompletno osvajanje njegovih mogućnosti i budućnosti, to je posebno savršena emancipacija njegove Volje“

U Telemi

Veliko Delo se uopšteno definiše kao one duhovne prakse koje vode mističnom sjedinjenju Sopstva i Svega. Krouli u „Magici bez suza“ kaže:

„Veliko Delo je sjedinjenje suprotnosti. Može značiti sjedinjenje duše sa Bogom, mikro sa makrokosmosom, ženskog i muškog, ega i ne-ega. Za svaku individuu ovo Veliko Delo može imati različite forme“

Svoje lično Veliko Delo, Krouli opisuje u „Magici“(knjiga 4):

„U mojoj trećoj godini na Kembridžu, svesno sam se posvetio Velikom Delu, podrazumijevaći pod tim Delo Postanka Spiritualnim Bićem, slobodnom od ograničenja, sudbine i varki materijalnog postojanja.“

U sistemu magijskog reda AA Veliko Delo na stepenu Početnika podrazumeva potragu za samospoznajom ili kako Krouli kaže u „Ispovestima“ : „Steći znanje o prirodi i moćima sopstvenog bića“ Ipak, Krouli nastavlja, Veliko Delo treba biti nešto integrisano u životu svih:

„Insistiram da u privatnom životu ljudi ne bi trebalo da dozvole strasti da bude kraj, povlađujući im i tako se degradirajući do nivoa životinja, ili potiskujući ih stvarati neuroze. Insistiram da svaka misao, reč ili delo moraju biti posvećeni Velikom Delu. Štogod činili, jeli ili pili, činite sve u slavu Boga“

Iako Krouli često diskutuje o idejama uspjeha ili postignuća u Velikom Delu takođe smatra da je u pitanju tekući tj. proces koji traje. U svojim „Malim Esejima o Istini“ kaže:

„Potraga za Svetim Gralom, traženje Kamena Mudrosti ili kako god već nazivali Veliko Delo je stoga beskrajno. Uspeh otvara samo nove avenije briljantnih mogućnosti. Da, vrlo i Amen! Zadatak je neumoran i njegove radosti bez granica; jer šta je ceo Univerzum, i sve u njemu, ako ne beskrajno igralište Krunisanog i Osvajajućeg Deteta, nezadovoljivog, nevinog, uvek radosnog Naslednika Prostora i Večnosti, čije je ime ČOVEK?!“

Praksa

Kao što smo dosad videli, Hermetizam pretpostavlja prenošenje Znanja kroz odgovarajuće redove i njihove sisteme. Međutim izuzetak koji je učinio to dostupnim za sve, bez potrebe pripadnosti nekom Redu, a istovremeno i omogućivši odgovarajući duhovni razvoj svakom pojedincu nalazi se u delu Franca Bardona. Ovde posebno napominjem njegovu knjigu "Inicijacija u Hermetizam". U ovoj knjizi autor je izložio sistem Inicijacije u 10 koraka, od kojih svaki sadrži vežbe za sva tri nivoa postojanja (mentalni, astralni i fizički), ističući time neophodnost uravnoteženog razvoja. U knjizi vas čekaju teorija i praksa: O Elementima; Akaša; Karma; Astralni i Mentalni Plan; Crno i Belo Ogledalo Duše; Autosugestija; Koncentracija; Prenos svesti; Rituali; Komunikacija sa Anđelom čuvarom i umrlim ljudima; Stvaranje elementala; Razvoj astralnih čula; Vidovitost; Odvajanje mentalnog od astralnog tela; Talismani i amajlije; Uzdizanje duha na više nivoe; Komunikacija sa božanstvima; Kosmička magija...

Ipak kroz praktični rad možete saznati najviše o svemu o čemu sam govorio.

субота, 28. октобар 2023.

Triologija "1984", "Vrlo Novi svet" i igrane serije "Black Mirror"


 Triologija 

"1984", "Vrlo Novi Svet" i igrane serije "Black Mirror" 



Pitanja slobode, kontrole i manipulacije u današnjem vremenu je vrlo aktuelna. U ovom tekstu ćemo videti, kroz prizmu romana "1984" autora Džordža Orvela vizionara svog vremena, igrane serije "Black Mirror" autora Čarltana Brukera i romana "Vrlo Novi Svet" autora Oldusa Hakslia, elemente kontrole i upravljanja ljudima. 


Manipulacija informacijama i kontrola narativa

Jedan od ključnih fenomena koji se pojavljuje u ovim delima je manipulacija informacijama i kontrola narativa. Vlasti u tim svetovima koriste cenzuru, lažne vesti i propagandu kako bi oblikovali mišljenje masa. Kroz ovu manipulaciju, stvaraju svoju verziju istine i ograničavaju pristup drugim perspektivama. U "1984", Ministarstvo Istine menja prošlost kako bi kontrolisalo sadašnjost, dok "Black Mirror" prikazuje tehnološke inovacije koje omogućavaju manipulaciju sećanjem i percepcijom. U "Vrlo Novom Svetu", ljudi su genetski programirani i indoktrinirani kako bi prihvatili postojeći poredak. Ova tema nas podseća na važnost kritičkog razmišljanja i samostalnog istraživanja kako bismo izbegli manipulaciju i očuvali svoju slobodu uma. Slično tome, serija "Black Mirror" istražuje teme manipulacije informacija i lažnih vesti. Epizoda "Hated in the Nation" prikazuje kako društveni mediji mogu biti iskorišćeni za manipulaciju javnim mnjenjem i podsticanje mržnje. Ova tema nas podseća na opasnosti koje dolaze sa širenjem dezinformacija i kontrolom informacija u digitalnom svetu.


Nadzor i gubitak privatnosti

Drugi fenomen koji se javlja u ovim delima je nadzor i gubitak privatnosti. Tehnološke inovacije omogućavaju vladajućim silama da imaju neprekidan nadzor nad pojedincima, pristupajući svim aspektima njihovog života. U "1984", Veliki Brat nadgleda svaki korak građana, dok "Black Mirror" prikazuje tehnološke naprave koje neprekidno prate i snimaju ljude. U "Vrlo Novom Svetu", ljudi su pod stalnim nadzorom i nemaju privatnost. Ovaj nadzor dovodi do gubitka privatnosti i postavlja pitanje koliko smo spremni žrtvovati svoju privatnost za sigurnost i udobnost. Sve ovo nas podstiče na razmišljanje o važnosti zaštite naše individualnosti i intimnosti. U romanu "1984", Veliki Brat koristi tehnologiju i stalni nadzor kako bi kontrolisao svoje građane. Slično tome, serija "Black Mirror" često istražuje teme nadzora i kontrole putem tehnologije. Epizode poput "Nosedive" i "White Christmas" prikazuju društva u kojima ljudi surovo ocenjuju jedni druge i gde njihov društveni status zavisi od njihovih ocena. Ova kontrola kroz ocenjivanje i nadzor postavlja pitanje koliko smo zaista slobodni i autonomni u digitalnom dobu. 


Dehumanizacija i gubitak autonomije

Treći fenomen koji se pojavljuje u ovim delima je dehumanizacija i gubitak autonomije. Ljudi su svedeni na brojeve, ocene ili mašine, gde su individualnost i slobodna volja potisnuti. U "1984", pojedinci su dehumanizovani i postaju samo delovi mašinerije totalitarne države. U seriji "Black Mirror", tehnologija dovodi do gubitka autonomije, a ljudi postaju zavisni od veštačke inteligencije. U "Vrlo Novom Svetu", ljudi su genetski programirani i indoktrinirani kako bi prihvatili postojeći poredak. Ova tema nas podseća na važnost očuvanja naše ljudskosti i individualnosti, kao i na borbu za autonomiju i slobodu izbora.


Otpor i posledice

Iako su ova dela često pesimistična u svojim prikazima kontrole i manipulacije, ona takođe naglašavaju važnost otpora i razumevanja posledica. U "1984", Vinon Smit se bori protiv totalitarnog režima i pokušava očuvati svoju individualnost i slobodu misli. U "Black Mirror", pojedinci se suočavaju sa posledicama tehnološke kontrole i manipulacije, dok "Vrlo Novi svet" prikazuje posledice dehumanizacije i gubitka autonomije na društvo u celini. Ova dela nas podstiču na kritičko razmišljanje i angažovanje. Važno je biti svestan potencijalnih opasnosti i boriti se za očuvanje naše slobode, autonomije i ljudskosti.


Umesto zaključka

Kroz analizu fenomena kontrole i manipulacije u romanu "1984", seriji "Black Mirror" i romanu "Vrlo Novi svet", shvatamo da su ova dela filozofski duboka i relevantna za naše društvo. Ova dela nam pružaju uvid u opasnosti koje dolaze sa manipulacijom informacija, gubitkom privatnosti, dehumanizacijom i gubitkom autonomije. Ona nas podsećaju na važnost otpora, kritičkog razmišljanja i borbe za očuvanje naše slobode i ljudskosti. Kroz ova dela, shvatamo da je naša sloboda i autonomija neprocenjiva i da moramo biti budni i angažovani kako bismo se suprotstavili svakoj formi kontrole i manipulacije. Samo tako možemo sačuvati integritet našeg društva i očuvati pravo na slobodno razmišljanje i izbor.

четвртак, 22. јун 2023.

Prva prizrenska liga kao putokaz političkog nasilja nad Srbima u Staroj Srbiji

 Prva prizrenska liga kao putokaz političkog nasilja nad Srbima u Staroj Srbiji


Radoslav Gaćinović∗

Institutu za političke studije u Beogradu



Nikada na prostorima Kosova i Metohije nije bilo elemenata albanske državnosti. Granice sa susedima nije određivala Srbija, već međunarodna zajednica na osnovu etničke strukture stanovništva i turskih deftera. Te granice su određene na Londonskoj konferenciji 1913. godine, a revizijom su konačno potvrđene na konferenciji u Firenci 26. jula 1926. godine. Srbi imaju ustavno i istorijsko pravo na Kosovu i Metohiji, koje je uvek starije od etničkog prava, a i međunarodno pravo je na strani Srbije, jer Povelja OUN zabranjuje nasilno otimanje delova suverenih zemalja. Brojnost jedne nacionalne zajedni- ce se ne određuje njenim brojnim stanjem u okviru jednog dela države, već njenim brojnim stanjem u okviru cele države, pa i na osnovu tog kriterijuma Albanci su nacionalna manjina u Srbiji. Nigde u svetu do sada nacionalna manjina nije imala pravo na svoju državu. Jedna nacionalna zajednica ne može sama za sebe određivati da li je narod ili nacionalna manjina. Pored ovih pravnih činjenica treba posebno istaći da Kosovo i Metohija predstavlja centar srpske duhovnosti i kulture. Naučna istraživanja tokom XIX i XX veka utvrdila su da na Kosmetu postoje 162 objekta, koji su danas proglašena za kulturno dobro od izuzetne važnosti, dok je 500 objekata zaštićeno kao spomenici kulture, a više od 1.400 je evidentirano kao kulturna baština Srpskog naroda na tom tlu.


Ključne reči: Kosovo i Metohija, Prizrenska liga, Nasilje, Proterivanje, Stara Srbija



Odreći se slobode znači odreći se svega ljudskog:

dostojanstva, ljudskih prava pa čak i svojih dužnosti.


Žan Žak Ruso


Uvod


Na Kosovsko-Metohijskim prostorima „nema nikakve državne tvorevine albanskog naroda, niti se neka značajna etnička skupina Albanaca ili albanskih predaka javlja u XX veku kao istorijski činilac.“1 Srpskom narodu je u stvari svejedno da li su Albanci potomci


_________

∗ Prof. dr Radoslav Gaćinović je naučni savetnik.

1 D. Bogdanović, Knjiga o Kosovu, Narodna knjiga i Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1999, str. 32.



Ilira ili Tračana ili Pelazga, ali nije svejedno ako oni u suštini i rasističkim metodama ugrožavaju biće i pravo Srpskog naroda na Kosovo i Metohiju, i time žele da se istorija preokrene „s noga na glavu“ i vrati za vekove unazad.2 Poznato je da Srbi, dolaskom u VII veku nastanjuju prostore tadašnjeg Vizantijskog carstva i obrazuju svoje oblasti zvane „Sklavinije“, i zatim od Vizantije primaju Hrišćanstvo, a onda stvaraju svoje lokalne kneževine (od IX do XI veka) kojih je bilo nekoliko do stupanja na scenu slavne porodice Nemanjića, polovinom XII veka. Stefan Nemanja prvi uspeva da, ratujući ali i sklapajući mir sa Vizantijom, organizuje samostalnu Srpsku državu pri kraju XII veka, i tada Kosovo i Metohija ulaze u sastav srpske države, da bi odmah postali i njen središnji državni i crkveni deo. O ulasku Kosova i Metohije u sastav samostalne Srpske države jasno svedoči n Nemanjino Žitije, koje je napisao Sveti Sava na početku XIII veka. Teritorije Kosova i Metohije su, zahvaljujući plodnosti, gustoj naseljenosti povoljnim komunikacijama, vrlo rano postale središte Srpske države. Pomeranje njenog težišta iz Rasa3 na Kosovo potvrđuju naročito vladarske rezidencije i promene u crkvenoj organizaciji. Kao i savremenici u mnogim drugim evropskim zemljama vladari Srbije nisu tada imali jednu stalnu prestonicu, već više dvorova u kojima su povremeno boravili, primali strane poslanike, okupljali državni sabor itd. Ras je početkom XIII veka napušten i postepeno zapostavljen, dok glavnu ulogu u političkom životu dobijaju Prizren, i dvorovi na Kosovu: Pauni, Radimlja-Nerodimlja, Štimlja, Svrčin, Petrič, a u Milutinovo i Dušanovo vreme i Priština, koja je bila ne utvrđeno naselje.4 Prizren i Lipljan, bili su sedišta crkvenih Episkopija u Vizantiji. Kada su Turci zauzeli Kosovo i Metohiju (1455. godine, padom Novog Brda) i susedne krajeve, popisali su na njima zatečeno stanovništvo koje je bilo skoro Srpsko, sa svega 2–3 % Arbanasa zapadno od Đakovice.5 U srednjem veku nije postojalo posebno ime za ovu pokrajinu, osim opšteg imena Srbija. Pod ovim imenom teritoriju Kosova i Metohije pominju putopisci u XVI i XVII veku, od kojih su neki i Arbanasi. Mletački poslanik Jakov Soranco, 1575. godine kaže kako prelazeći Drim ulazi u Srbiju.6 Arhibiskup barski Marin Bici (Marin Bizzi) 1610. godine, takođe uzima Crni Drim kao granicu između Arbanije i Srbije.7 Petar Mazarski, apostolski vizitator, inače Arbanas, 1623. godine, kaže da Drim deli Arbaniju od Srbije.8 Nadbiskup Đorđe Bijanki vršeći kanonsku vizitaciju u Srbiji 1638 godine napisao je izveštaj u kome naglašava da se Prizren nalazi u Donjoj (južnoj) Srbiji (Servia, „inferiore“).9 Prema pisanim izvorima, Kosovo i Metohija i drugi krajevi današnje Kosmetske pokrajine bili su u XIII, XIV, XV i XVIII veku etnički naj homogenije oblasti srpske države.


fusnone

_________

2 Priština je bila centar srednjovekovne srpske feudalne države za vreme kralja Milutina /1282-1321/, a jedno vreme Prizren je bio prestonica srpskih careva Dušana i Uroša. Osim toga, grad Peć je u dva vremenska perioda od 1346-1457. i od 1557-1766. godine bio sedište Patrijaršije srpske crkve, koja je odigrala značajnu ulogu u istoriji Srba pre i posle okupacije Balkana od strane Turske imperije. (Radoslav Gaćinović, Otimanje Kosova i Metohije, Novinsko-izdavački centar „Vojska“, Beograd, 2004, str. 7).

3 Ras nije današnja Raška, kako misli naručeni NATO istoričar Noel Malkolm (Noel Robert Malcolm), nego je to današnji Novi Pazar, gde je crkva Sv. Ap. Petra i Pavla, gde je Nemanja kršten. (Memorandum o Kosovu i Metohiji svetog arhijerejskog sabora srpske pravoslavne Crkve, Beograd, 2003. g. str. 19).

4 Isto.

5 Naučni Demografski zbornik: „Naselja i stanovništvo oblasti Brankovića 1455. godine“, urednik akademik

M. Macura, Beograd /SANU 2001. god. str. 793.

6 Rad Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, knj. CXXIV, s. 30.

7 Starine Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, knj. XX, s. 121.

8 Starine Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, knj. XXXIX, s. 28.

9 Jovan Radonić, Rimska kurija u južnoslovenskim zemljama od XVI – XIX veka, Beograd 1950. godine, str. 100.




To znači da na Kosmetu nije bilo drugih narodnosti sem Srba.10 Posebno treba istaći da naziv Kosovo, nametnut od strane komunističkog režima, posle 1968 godine umesto dotadašnjeg punog naziva Kosovo i Metohija, nije adekvatan za teritoriju koja se pod tim nazivom podrazumeva.11 Na početku XXI veka je potpuno jasno da je komunističko i šiptarsko namerno potiskivanje i brisanje imena Metohija iz naziva ove srpske Pokrajine bilo u funkciji unapred predviđenih zamisli, tj. zaboravljanje, negiranje srpskog crkvenog karaktera ove oblasti, homogenizacija čitave Pokrajine, te olakšavanje njenog pretvaranja u republiku i daljeg otcepljenja od Srbije. To je bio metod za svođenje Srbije na pretkumanovsku Srbiju, u stvari na Beogradski pašaluk iz doba turskog ropstva. Dakle, Kosovo i Metohija su bili i ostali najstarije i centralne oblasti Srpskog naroda i njegove države i crkve, pa su se zato nazivali i nazivaju Stara Srbija.12  Albanci su deo jednog nad kavkaskog plemena, zvanog Albani, sličnog Degestancima i po krvi i po jeziku.13



Brutalno nasilje Albanaca nad Srbima u Staroj Srbiji


Prvi doseljenici Šiptari su počeli stizati na Kosmet 1754. godine, a intenzivnije doseljavanje se odvijalo u drugoj polovini XIX veka. Pošto su primili islam, oni su favorizovani od strane Turaka i počeli su da progone srpski živalj.


_________


10 Akademik Milisav V. Lutovac, Glas CCLXXXII Srpske akademije nauka i umetnosti, knjiga 34/1972, str. 8.

11 Samo je u potonjem periodu turskog ropstva bio dat naziv „Kosovski vilajet“ – „vilajet“ je zamenio ranije turske administrativne jedinice nazivane po gradovima – ali je taj vilajet tada obuhvatao teritoriju mnogo širu od današnjeg Kosova i Metohije, tj. još i Novopazarski sandžak sa Gornjim Polimljem, severnu Makedoniju do Velesa i istočnu Makedoniju sa celim slivom reke Bregalnice. (Memorandum o Kosovu i Metohiji svetog arhijerejskog sabora srpske Pravoslavne crkve, Beograd, 2003. godine str. 7).

12 Stara Srbija je oblast u koju spada Raška oblast („Novopazarski sandžak“ u tursko doba) tj. zemljište od južne bosanske granice do Kosovske Mitrovice, Kosovo Polje, Priština, Metohija sa varošima Peć, Đakovica i Prizren, i takođe neke oblasti južno od Šar-planine do Tetova i Velesa. Karakteristično je, međutim, da se na kartama koje se i danas u Albaniji štampaju i proturaju po svetu kao propagandni materijal, ime „Kosova“ upotrebljava još šire: za delove Srbije istočno od Kosova (tkz. od Šiptara „Istočno kosovo“), delove Crne Gore i Makedonije, u kojima danas ima albanskog življa, te se tako iskazuju pretenzije i na te krajeve, sa ciljem stvaranja „Velike Albanije“ mada ni Kosovo ni Metohija ni svi ovi pomenuti krajevi nikada nisu bili albanski, niti sastavni deo Albanije, niti su bili većinski naseljeni Šiptarima. Treba istaći da su nazivi Šiptar i Šćipnija izvorna, autohtona imena samih Albanaca i Albanije, na njihovom materinjem jeziku, kako oni sami sebe uvek zovu. Komunisti, a pre svega albanski, nametali su Srbima da Šiptare na Kosmetu ne smeju zvati tako, jer je to tobože „pogrdan naziv“, nego da ih zovu Albancima, čime se sugerisalo da je ta teritorija albanska. (Isto, str. 8).

13 Prilikom doseljavanja Albanci su ostali u srednjoj Albaniji /Shipnia/, a pošto su imali veliki priraštaj njihovo brojno stanje je brzo raslo. Njihov najveći junak Đurađ Kastriot (Đerđ Kastrioti) odnosno Skenderbeg je srpskog porekla i sa Srbima je zajedno ratovao protiv Turaka. On stupa u kontakt i koordinira aktivnost sa srpskim despotom Đurđem Brankovićem u zajedničkoj borbi protiv Turaka. Borba je bila veoma teška i iscrpljujuća, i dok su balkanske države jedna za drugom definitivno potpadale pod tursku vlast (Vizantija 1453, Srpska despotija 1459, Peloponez 1460, Bosna 1460), Skenderbeg se još uvek sam i uz neznatnu pomoć sa strane, borio sa ogromnom turskom vojskom. On je gotovo neprekidno držao Kroju i još neke krajeve Albanije sve do svoje smrti 1468 godine, odloživši tako definitivno osvajanje Albanije od strane Turaka, koje je završeno padom Skadra 1479. i Drača 1501. godine. Veliki deo sadašnje Albanije je bio naseljen Srbima. Skadar je bio sedište kneza Mihajla i Bodina, osnivača prve srpske države u Duklji. Na Kosmetu nije bio Šiptara – Albanaca sem u Istiniću i nekoliko porodica u Prizrenu i Novom Brdu (Radoslav Gaćinović, Otimanje Kosova i Metohije, Novinsko-izdavački centar „Vojska“, Beograd, 2004, str. 9).



Sprovodili su neviđeno nasilje i torturu koje je čak i stambolski sultan osuđivao, pa je bio primoran da šalje kaznene ekspedicije kako bi smirivale odmetnute šiptarske paše (Rotulli, Gjinolli, Begolli…) koje su na najgrublji način zlostavljali većinski srpski živalj na Kosmetu sa svojom privatnom vojskom. U evropskoj nauci je dobro poznato da matične oblasti albanskog naroda čine oblasti današnje srednje Albanije. Poznati nemački albanolog Štatmiler (Georg Stadtmuller) ističe da matična oblast Albanaca obuhvata dolinu reke Škumbe, obe strane reke Mat, Kroju, i još neke susedne krajeve. Istorija Albanaca i albanskog društva je veoma složena i to ne samo na prostoru današnje Albanije nego i u susednim državama u kojima Albanci žive kao nacionalne manjine. Njihova verska heterogenost i naglašen plemenski identitet bili su stalni izvori unutrašnjih međusobnih sukoba koji toj državi daju obeležje izrazite nestabilnosti. Takvo stanje mlade države ugrožava pre svega ne albanske narode u samoj Albaniji, ali u susedstvu. Ne sme se zanemariti činjenica da su vekovima na prostoru današnje Albanije postojala velika slovenska naselja i da se slovenska toponimija u priličnom broju očuvala i do početka XXI veka. U novije vreme, od stvaranja prve albanske države 1912. godine, a naročito za vreme vladavine komunističkog diktatora Envera Hodže, znatan deo nealbanskog, naročito slovenskog, stanovništva, osim Grka, bio je albanizovan najbrutalnijim sredstvima državne represije. Svedočenja stranih autora najbolja su ilustracija o etničkim, političkim i verskim prilikama u oblasti Kosova i Metohije. To su radovi Ami Buea (Ami Boué), Jozefa Milera (Joseph Miller), Hana (Johann Georg von Hahn), Ivana Stepanoviča Jastrebova, Aleksandra Giljferinga, Viktora Berara (Viktor Berrera), Gastona Gravijea (Gaston Gravier) i drugih. Jozef Miler saopštava podatke iz 1838. godine o verskoj i jezičkoj strukturi stanovništva u Metohiji – u Peći, Prizrenu i Đakovici, u Peći su Srbi imali većinu 92,09% u odnosu na Albance. U Prizrenu je procenat Srba bio 73,68%, jedino je Đakovica imala izrazitu albansku većinu i to 80,76%.14  Kosovo i Metohija, shvaćeni kao deo Srbije omeđen granicama autonomne pokrajine, jeste prostor površine 10.887 kvadratnih kilometara, što čini 12,3 odsto teritorije Srbije. Fizičko geografske odlike Kosova i Metohije imale su karakter elemenata /delova/ „makrotvrđave“ mnogo više u vreme srednjovekovne srpske države nego na početku XXI veka, ali, zahvaljujući prvenstveno specifičnom reljefu, njihov geopolitički položaj i uloga jasno se identifikuju i u savremenim okolnostima. Istorijsko-geografske i antropo- geografske činjenice takođe ukazuju na to da postojanje srpske kosovsko-metohijske „makrotvrđave“ ima racionalna uporišta. Kosovsko-metohijski prostor15


_________

14 “Velika Albanija – zamisli i moguće posledice, Zbornik radova, izd.“Institut za geopolitičke studije, urednik Jovan M. Čanak, Beograd 1998. godine str. 21 i 22.

15 Prirodni „mozaik“ Metohijske i veliko kosovske kotline, zajedno sa njihovim neposrednim planinskim obodom, upotpunjuje više interesantnih orohidrografskih pojava i kurioziteta: čak 12 epigenija u metohijskoj kotlini; „metohijske Plitvice“ – reka Miruša (30 km), koja je u gornjem toku ponornica, a u 10 km dugačkom kanjonsko- klisurskom delu doline nalazi se 13 kaskadno poređanih jezeraca i više vodopada; Mermerna pećina dugačka 1.118 metra kod Uroševca (formirana u mermeru, a ne u krečnjaku); bifurkacija Nerodimke – „veštački nastala, a prirodno predisponirana“ (prema A. Uroševiću), ili „prvobitno prirodna, a potom veštačka“ (prema J. Đ. Markoviću) pojava oticanja vode iste reke u dva morska sliva – u Sitnicu (crnomorski) i Lepenac (egejski); hidrografski čvor Srbije na Drmanskoj glavi (planina Crnoljeva); piraterija Ibra, nastala tako što je Donji Ibar probio razvođe kod Drena (između Leposavića i Leška) i preuzeo vode srednjeg i gornjeg (rožajskog) Ibra, nekadašnjih pritoka neogenog kosovskog jezera. (Dr Milomir Stepić, Geografske osnove geopolitičkog položaja Kosova i Metohije, U Zborniku, „Kosovo i Metohija – izazovi i odgovori“, izd. Institut za geopolitičke studije Beograd

1997. godine str. 232).


je istorijsko sedište, državotvorno jezgro i centralna teritorija srednjovekovne srpske države, a te osobine svakako spadaju u najznačajnije geopolitičke karakteristike svake države.16 Kosovo i Metohija su oduvek bili središnje oblasti srpskog naroda, a to potvrđuju najznamenitiji spomenici srpske arhitekture i srpske duhovnosti. Nameće se logično pitanje: zašto bi Srbi sedište svoje crkve – Pećke Patrijaršije podizali u oblasti u kojoj nisu u većini i koja ne bi bila sedište njihovog naroda. Srpsko istorijsko pravo nad ovim prostorima niko ne može osporiti. Međutim, šiptarski teroristički pokret je izabrao strategiju nasilja nad, od kraja devetnaestog veka većinskim Srpskim stanovništvom i tom strategijom je korak po korak skoro stigao do cilja, tj. sticanjem etničkog prava nad ovim prostorima. No, sigurno da je ustavno i istorijsko pravo Republike Srbije nad Kosmetom najdominantnije pravo. Intenziviranje Šiptarskog nasilja prema Srbima počinje nakon osnivanja Prve prizrenske lige 10 juna 1878. godine u Prizrenu.17 Na ovom skupu našlo se tada oko 300 predstavnika iz svih krajeva u kojima žive Albanci i Šiptari. Na skupštini Lige u Prizrenu izabran je glavni odbor lige od 60 ljudi, na čijem čelu su se tada nalazili Abdul-beg Frašeri, Imer Prizreni (Prizrenac), mederiza glavne (bajrakli) džamije u Prizrenu i drugi. Odlučeno je da se odbori i ogranci Lige obrazuju u svim mestima u kojima žive Albanci. Nacionalni pokret i ideje o etničkom ujedinjenju Albanaca nastale su odmah posle Berlinskog kongresa, na kome je doneta odluka da se Turska mora povući sa najvećeg dela okupiranog balkanskog poluostrva. Austriji nije odgovaralo da sve te teritorije pripadnu hrišćanskim balkanskim narodima, a posebno su bili protiv teritorijalnog proširivanja Srbije i Crne Gore koje bi imale zajedničku granicu, a u vojnom smislu postale respektabilniji faktor na Balkanskom poluostrvu. Austrija je izričito zahtevala da Turski vilajeti (skadarski, kosovski, bitoljski i janjinski) i dalje ostanu u okviru Turske carevine kako bi tada Albanci dobili autonomiju i bili bi vojno usmereni protiv Srbije i Crne Gore. Takve ponude od strane Austrije, Albance su veoma ohrabrile a rodonačelnik te ideje je bila prva prizrenska liga. Prva prizrenska liga – kod Turaka poznata kao Arnaut kongra. Na čelu lige bile su braća Avdul, Naim i Sani Frašeri, inače viši činovnici na turskoj Porti. Prizrenska liga je prvenac ideje o stvaranju etnički čiste Velike Albanije.


_________

16 Reljef Kosova i Metohije je planinskog karaktera, sa dve veće kotline (Kosovskom i Metohijskom) čiji je reljef znatnim delom pogodan za navodnjavanje. Obe kotline obuhvataju 36,5 odsto ukupne površine, a brdsko- planinski deo obuhvata 63,5 odsto površine Pokrajine. Kosovsku kotlinu čini ravnica duž reke Sitnice, sa prosečnom nadmorskom visinom od oko 500 metara, dok je Metohijska kotlina blago talasast teren sa prosečnom nadmorskom visinom od oko 400 metara. Klima Kosova i Metohije je određena razuđenim reljefom, blizinom Jadranskog i Egejskog mora, pravcem pružanja planina i kotlina, kao i mrežom brojnih reka. Kosovska kotlina je suvlja od Metohijske kotline. Zajedničko za obe kotline je da im nedostaju letnje padavine, ali je raspored padavina povoljniji na Kosovu polju nego u Metohiji. Na osnovu padavine i temperature vazduha prostor Pokrajine bi se mogao podeliti na tri klimatska rejona: rejon umereno kontinentalne klime, rejon subplaninske klime i rejon planinske klime (Radoslav Gaćinović, Otimanje Kosova i Metohije, Novinsko-izdavački centar „Vojska“, Beograd, 2004, str. 11).

17 Dokumenti Lige otkrivaju suštinu pokreta. Sednice su održavane u Prizrenskoj džamiji, a posebno obeležje Statuta (Karatname) bio je islam. U svih 16 članova Statuta nigde se izričito ne pominju Albanci i Albanija, već se sasvim uopšteno govori o „naciji i domovini“, „zemlji“, „našem kraju“, „balkanskoj zemlji“, „na Balkanu“, i sl. Politički subjekt Saveza (Lige) jednostavno su Muslimani. U članu 7. govori se o potrebi saveza s „našim mučeničkim zemljama i pripadnicima iste vjere na Balkanu“ a u poslednjem članu 16 napuštanje saveza se kvalifikuje kao otpadanje „od islama“. Uostalom, tom skupu su prisustvovali i muslimanski veleposednici iz Raške, pa čak i iz Bosne i Hercegovine (Slavko Terzić, Vojska od 22.03.2001).



Prva prizrenska liga je tvorac ideje od stvaranju albanske nacionalne armije (ANA) koja bi egzistirala na albanskim etničkim prostorima. Nakon formiranja Prve prizrenske lige formiraju se dalje Pećka liga, Kosovski komitet, Nacionalni front Albanaca a sve sa ciljem da se organizuju pobune i da se svaka postojeća srpska vlast diskredituje u očima međunarodne zajednice, kako bi na takvim osnovama Šiptari dobili podršku međunarodne zajednice za ostvarivanje njihovih separatističkih ideja o stvaranju etnički čiste Velike Albanije. Posle prinudnih seoba Srba 1690. godine pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem pokrajinu je napustilo 40.000 Srba, zatim 1737. godine  pod patrijarhom  Arsenijem Jovanovićem Šakabentom  proterano  je 20.000 Srba, a Albanci iz svojih planinskih istočnih oblasti, koristeći privilegije turskog okupatora, zaposedaju napuštena srpska imanja i samim tim znatno menjaju etničku strukturu stanovništva u kolevci srpske državnosti i duhovnosti. Na Kosovu i Metohiji je Šiptara do tada bilo u neznatnom broju, uglavnom u planinskim predelima. Šiptarski doseljenici su bili privrženi otomanskom režimu, jer im je taj režim omogućavao privilegije nad hrišćanskom rajom.



Prva prizrenska liga definisala metode nasilja Albanaca nad Srbima


Prva prizrenska liga odmah po formiranju uz pomoć Turske i Austrije rasvetljava svoje dubinske dimenzije a to je mržnja i netrpeljivost prema Srbima. Najvažnije je bilo da srpske, grčke i crnogorske teritorije, u momentu raspada turske imperije, ne pripadnu matičnim državama, već da se viševekovna okupacija od strane Turaka proglasi za „status quo“, te da se one uključe u novostvorenu državu tkz. Veliku Albaniju, bili su glavni ciljevi Prve prizrenske lige. Nasilje nad srpskim stanovništvom od formiranja prve prizrenske lige pa do 1912. godine (kada je oslobođena Stara Srbija) bilo je više izraženo nego u proteklih stotinu godina. To se najbolje vidi iz prepiske srpskih konzula u Prištini Spalajkovića, Nušića, Rakića i drugih, kao i protesne note Kraljevine Srbije u Carigradu, gde se zahteva zaštita srpskog stanovništva od torture šiptarskih terorista.18 U to vreme dnevni list Politika je o nasilju Arnauta, između ostalog pisala: „Put Mitrovica – Peć skoro je sasvim zatvoren zbog arnautskih četa. Čuje se, da se o pošti, koja je tim putem išla iz Mitrovice za Peć, ništa ne zna. U opšte je u Đakovici i okolini jako vrenje među Arnautima, koji traže šerijat i činovnike koje oni hoće. Nije bolje ni u pećkoj okolini ni u Labu, jer je tu ovih dana u okolini Vučitrna čitava dva dana trajao sukob između žandarmerije i arnautske čete.“19 U poslednjoj deceniji XIX veka uspostavljen je prvi konzulat Kraljevine Srbije u Prištini u cilju izgrađivanja međudržavnih odnosa između Srbije i Turske. Prvi konzul je bio Luka Marinković, koga su vrlo brzo ubili šiptarski teroristi u Prištini zbog toga što je redovno izveštavao svoju vladu o zločinima Šiptara nad srpskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji.20 Pored konzula Šiptari su likvidirali veliki broj uglednih Sr- ba na Kosmetu, pored likvidacija, vršili su otmice, a nakon toga su otete Srbe mučili do smrti, a veoma je bio izražen trend silovanja srpskih žena i devojaka.


_________

18 Rajko Vidačić, „O korenima separatizma i terorizma na Kosovu“ izd. Službeni list SRJ, Bgd. 2000, str. 7 do 23.

19 Politika, 14. april 1912.

20 Rajko Vidačić, „O korenima separatizma i terorizma na Kosovu“ izd. Službeni list SRJ, Bgd. 2000, str. 15.



Pored ovih zločina bilo je i drugih kao npr. paljenje kuća, skrnavljenje i pljačkanje crkava i bogomolja, premlaćivanje ljudi iz čiste obesti, otimanje stoke, teranje Srba na kulučenje i besplatne radove – naročito nedeljom i za vreme pravoslavnih praznika. Turske vlasti su to sve prećutno odobravale i time bile lično uključene u sprovođenje nasilja nad nezaštićenim srpskim stanovništvom. Jedina institucija koja je okupljala Srbe na Kosovu i Metohiji bila je Bogoslovija, osnovana 1870. godine u Prizrenu zaslugom Sime Andrejevića Igumanova, trgovca iz Prizrena. Do 1912. godine Bogosloviju je završilo 480 učenika od toga 200 sa Kosova i Metohije.21 Posle Prvog balkanskog rata 1912. godine, u kome su Albanci bili na strani Turske, Konferencija ambasadora u Londonu 1913. godine utvrdila je granice novoosnovane albanske države. Albanci su dakle voljom velikih sila, dobili državu čijim granicama nisu bili zadovoljni, jer su bile znatno manje od vilajetskih okvira na koje su se pozivali albanski predstavnici prilikom proglašavanja nezavisne Albanije na skupu u Valoni 28. novembra 1912. godine. To nezadovoljstvo su izrazili u Memorandumu upućenom Konferenciji 2. januara 1913. godine tražeći da se albanske granice prošire i da u sastav Albanije uđu gradovi Peć, Mitrovica, Priština, Skoplje i Tetovo sa njihovom okolinom. Na tim nerealnim zahtevima uporno su se angažovali Albanci i njihova udruženja širom sveta. Bila su veoma aktivna albanska udruženja u Evropi a posebno albansko društvo „Vatra“ u SAD-u, u vezi sa proširivanjem albanskih granica. Šiptarski teroristi su svoje nezadovoljstvo ispoljavali nasumičnom primenom nasilja prema Srbima, posebno prema sveštenicima Srpske Pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji.22 Talas velikih nacionalnih pokreta hrišćana na Balkanskom poluostrvu, započet 1804, srpskom revolucijom predodredio je, u većoj meri nego u prethodnim stolećima, sudbinu srpskog naroda, a Arbanase (oko 70% muslimanske vere) učinio najvažnijim čuvarima turskog poretka u evropskim pokrajinama Osmanskog carstva. U uslovima ponovnog otvaranja istočnog pitanja, posebno u poslednjoj četvrtini XIX i u prvoj deceniji XX veka, islamski Arbanasi bili su glavno oruđe turske politike u suzbijanju oslobodilačkih pokreta susednih naroda i moćno sredstvo izolacije oslobođenih država.23 Posle Berlinskog kongresa, buknuo je arbanaški nacionalni pokret koji su, s nejednakim uspehom, pokušavali da instrumentalizuju i Visoka Porta i Austrougarska, sila koja je okupacijom Bosne i Hercegovine (1878) najavila svoju dalju ekspanziju u dubinu Balkana.


_________

21 Dušan Bataković, Kosovo i Metohija: Istorijsko nasleđe i geopolitička ograničenja, u Zborniku radova „Kosovo i Metohija izazovi i odgovori“, izd. Institut za geopolitičke studije Beograd 1997. godine, str. 366–367.

22 U toku 1915–1918. godine na Kosovu i Metohiji su od strane šiptarskih terorista ubijeni srpski jerarsi i sveštenici: Mitropolit Vićentije i njegov đakon Cvetko Nešić, koji su 23. novembra 1915. godine odvedeni iz Prizrena noću za Uroševac, gde su 25. novembra vezani žicom za bandere i poliveni gasom živi spaljeni; Jeromonah Danilo, starešina manastira Svetog Marka Koriškog, zaklan od strane arnauta 17. novembra 1917. god. sa još šest sveštenika; Jeromonah Sava Popović iz manastira Gračanica ubijen je noću 16. aprila 1916. godine od strane Šiptara u svojoj kući u Prilužju; Iguman Rufin Nikolić, starešina manastira Devič, otrovan 1917. godine; Prota Kosta Jovanović iz Prizrena ubijen decembra 1915. godine; Ljubomir Repić, paroh Prizrenski, mučen i podlegao mukama 17. novembra 1917. godine; Srećko Đurić, paroh Pećki, ubijen 1917. godine; Sveštenik Dena Debeljaković, paroh Lipljanski, zaklan 12. novembra 1915. godine; Sveštenik Miljko Simić, iz Suhog Grla u Metohiji, ubijen novembra 1915. godine; Vićentije Simić, paroh Sočanički, obešen sa još 12 viđenijih Srba iz Sočanice u K. Mitrovici 30. januara 1917. godine; Đura Stojanović, paroh Zočiški, ubijen 20. aprila 1918. godine između Zočišta i Retimlja; Prota Novopazarski Toma Protić i njegov saparoh Kosta Kulagić iz Novog Pazara 9.11.1915. godine; Petar Bačanin, paroh Vračevski ubijen 28.9.1915; Petar Popović, paroh Štavički kod Rožaja ubijen sa dva Srbina blizu Sopoćana 10.11.1915. godine. (Memorandum o Kosovu i Metohiji Svetog Arhijerejskog sabora Srpske Pravoslavne crkve, Beograd, 2003. godine, str. 37- 38.

23 Dušan T. Bataković, Kosovo i Metohija u srpsko–albanskim odnosima, Čigoja, Beograd, 2006, str. 36.



Dok je Porta Arbanase koristila kao udarnu oštricu islama protiv hrišćana u pograničnim krajevima prema Srbiji i Crnoj Gori, pre svega na Kosovu, u Metohiji i Makedoniji, Austrougarska je nastojala da tek razbuđen arbanaški nacionalni pokret okrene protiv dveju srpskih država, koje su bile prepreka germanskom prodoru na istok. Premda nezavisne od 1878. Srbija i Crna Gora, bez podrške Rusije ili neke druge velike sile, bile su sve do Balkanskih ratova nemoćne da osetnije utiču na sudbinu svojih sunarodnika unutar granica Osmanskog carstva.24



Kontinuirano proterivanje Srba sa Kosova i Metohije


Zaplašeni obnovom srpske države, kosovske paše su nastojale da nemilosrdnim progonima umanje broj Srba na svojim prostornim posedima. Francuski putopisac F. Pukvilj (Fr. Pouqueville) bio je zaprepašćen razmerama bezvlašća i ostrašćenošću lokalnih paša prema hrišćanima: Jašar-paša Džinić iz Prištine je rušio crkve, oduzimao manastirske zemlje i ubijao kaluđere, za nekoliko godina raselio je, smatra se, preko sedamdeset srpskih sela na prostoru između Vučitrna i Gnjilana, a njihova imanja razdelio domaćem islamizovanom življu i gorštacima doseljenim iz severne Albanije. Plodne ravnice Kosova ubrzo su postale zapuštene utrine koje hrabri malisorski brđani, stočari i nomadi, nesvikli na zemljoradnju, nisu umeli da obrađuju.25 Svedočanstva o razmerama nasilja na Kosovu i Metohiji, od ucena i pljački do silovanja i ubistava, donosi i niz sadržajnih stranih putopisa, od A. F. Giljferdinga do Mjur Mekenzijeve i Irbijeve.26  Ruski konzul u Prizrenu zapazio je da se Arbanasi muslimani nesmetano naseljavaju u Prizrenskom Sandžaku, a da Turci nastoje da s Kosova i Metohije nestane Srba hrišćana. Svaki odmetnik (kačak), ako je musliman, mogao je da hrišćanina napadne, opljačka, a ako ovaj pokuša da se odupre, da ubije, bez straha da će za to odgovarati. Raja nije imala pravo da nosi oružje: oni malobrojni Srbi koji su ga imali i upotrebili u samoodbrani morali su da beže u druga područja. Samo najspretniji među njima uspevali su da se domognu srpske ili crnogorske granice i da tamo nađu trajno utočište. Za njima su, po pravilu, dolazile i mnogočlane porodice (živelo se u porodičnim zadrugama koje su dostizale i do 30 duša) jer nisu mogle da se odbrane od osvetnika – mnogobrojnih srodnika Arbanasa stradalih u sukobu sa starešinom njihove zadruge. Ekonomski pritisak, naročito nasilno prevođenje slobodnih seljaka u kmetove (čifčije), sprovodili su arbanaški feudalci kako bi stvorili velika i zaokružena vlastelinstva.27


_________

24 Isto, str. 39.

25 F. C. H. I. Pouqueville, Voyage dans la Gréce, II, Paris 1820- 474-487; Vladimir Stojančević, Južnoslovenski narodi u Osmanskom Carstvu od Jedrenskog mira 1829. do Pariskog kongresa 1856. godine, Beograd 1971.

26 Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi od g-đica G. Mjur Makenzijeve i A. P. Irbijeve, Beograd 1868; Aleksandar F. Giljferding, Putovanje po Hercegovini, Bosni i Staroj Srbiji, Sarajevo, 1972.

27 Preduzimljive srpske trgovce i zanatlije, koji su u Prištini, Peći i Prizrenu uspešno razvijali poslove, turske vlasti nastojale su da ograniče, a u ratnoj pometnji (1859, 1863) spaljivane su čitave četvrti u kojima su poslovali i imali radnje. Na selu je, ipak, bilo najteže, jer su Abranasi, udruženi u čvrste zajednice krvnog bratstva ili u plemena, socijalno relativno homogeni, terorisanjem Srba, otimanjem njihovih imanja i stoke, bez mnogo napora dolazili do dobara kojima su izdržavali svoje srodnike i saplemenike. Potiskivanjem srpskog seljaštva stvarali su slobodan prostor za doseljavanje svojih srodnika iz severne Albanije, čime je rastao i njihov ugled među drugim plemenima. Nesvikli na život u ravnici i težak rad u polju, doseljeni Arbanasi su se radije bavili pljačkom nego zemljoradnjom (Dušan T. Bataković, „Od srpske revolucije do istočne krize 1804-1878“, 186-190, 204-208.; Đ. Mikić, Društvene i ekonomske prilike kosovskih Srba u XIX i početkom XX veka. Od čifčijstva do bankarstva. SANU, Posebna izdanja, knj. DLXXXVIII, Beograd 1988).



Uprkos svim teškoćama, srpski narod na Kosovu i Metohiji okupljao se u crkveno-školske opštine koje su finansirale otvaranje škola i obrazovanje dece. Položaj srpskog stanovništva u gradovima bio je, izuzev u razdobljima kriza, znatno povoljniji nego onih u seoskim područjima. Osim manastirskih, od sredine tridesetih godina XIX veka otvorene su i prve srpske svetovne škole na Kosovu, a 1871, trudom dobrotvora S. A. Igumanova, i Bogoslovija u Prizrenu. Kneževima Srbija, nemoćna da politički osetnije pomogne, još od četrdesetih godina XIX veka sistematski je novcem i drugim prilozima pomagala crkve i škole, upućivala i plaćala učitelje za škole, a najbolje đake slala na studije u Srbiju. U prizrenskoj Bogosloviji, središtu rada na narodnim poslovima, školovali su se učitelji i sveštenici za sve srpske zemlje pod turskom vlašću, a krišom od turskih vlasti uspostavljena je i redovna veza s vladom u Beogradu, od koje su dobijana i sredstva i uputstva za političko delovanje.28 Uoči kongresa u Berlinu u leto 1878, na periferiji arbanaškog etničkog prostora, u Prizrenu, formirana je Arbanaška liga: njeno vođstvo zahtevalo je očuvanje celokupnosti Osmanskog carstva u granicama pre ratova i stvaranje autonomne arbanaške jedinice od Kosovskog, Skadarskog, Janjinskog i Bitoljskog vilajeta, oblasti gde su Arbanasi činili 44% ukupnog stanovništva. Teritorijalne pretenzije arbanaškog pokreta fiksirane 1878. ušle su u osnove svih potonjih nacionalnih programa. Proosmanski i proislamski karakter Lige podržao je i novi sultan Abdulhamid II (1876–1909). Napustivši reformatorsku politiku svojih prethodnika, on je za načelo svoje vladavine uzeo panislamizam. Nezadovoljna odlukama Berlinskog kongresa, Liga se oružjem usprotivila ustupanju Plava i Gusinja Crnoj Gori, a njeni odredi počinili su nebrojena nasilja nad Srbima, koji su smatrani trajnom opasnošću po arbinaške nacionalne interese. Truska je 1881. silom slomila Ligu, čije je radikalno krilo težilo stvaranju nezavisne države, kako bi pred Evropom pokazala da je sposobna da sprovede prihvaćene reforme. Uprkos tome, Arbanasi su, u sistemu turske uprave na Balkanu i u sledećim decenijama zauzimali najistaknutije mesto.29 Verska i etnička netrpeljivost Arbanasa prema Srbima dobila je nov, politički sadržaj: strateški cilj arbanaške nacionalne politike bio je sistematsko istiskivanje Srba iz ovih krajeva. Politika sultana da lancem arbanaških naselja obezbedi novu granicu prema Srbiji, a da Arbanasi kao zatočenici islama nesmetano suzbijaju sve nemire Srba i drugih hrišćana u evropskim pokrajinama Carstva učinili su od Kosova i Metohije krvavo razbojište, gde su stradanja srpskog stanovništva dobila zabrinjavajuće razmere. Od 1876. do 1883. pred arbanaškim zulumima u Srbiju je sa Kosova i Metohije izbeglo oko 1.500 srpskih porodica.30 Razdoblje reformske akcije Srbima na Kosovu i Metohiji i susednim krajevima nije značilo nikakvo poboljšanje uslova života, a nije im donelo ni željene garancije lične i imovinske sigurnosti.31


_________

28 J. K. Đilas, Srpske škole na Kosovu od 1856. do 1912. Studija zajedničkih naučnih ustanova Kosova i Metohije, Priština 1969.

29 Bernard Stulli, „Albansko pitanje“, Rad JAZU, 316. Zagreb, 1959, 287-391, Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu, Posebna izdanja, SANU, DLXVI, Beograd, 1985, str. 142-148.

30 Vladimir Boban, Jastrebov u Prizrenu, Jedinstvo, Priština 1983, str. 180-185.

31 Iz jednog privatnog pisma Dimitrija Popovića, načelnika Ministarstva inostranih dela, od 2/15. juna 1905, vidi se da je bilo planirano da se prikupi „što veći materijal o nevoljama i patnjama kojima je srpski element u kosovskom vilajetu izložen. Taj bi materijal poslužio za eventualan korak kod velikih sila“. (ASANU, br. 14243/4565).



Jedan američki putopisac je na početku reformske akcije zapazio da su turske vlasti u Staroj Srbiji obezbedile lojalnost Gega, i hrišćana i muslimana, dozvoljavajući im „da progone i ubijaju svoje susede nearbanaškog porekla koliko im duša hoće. Oni stalno dalje pritiskaju, paleći, pljačkajući i ubijajući Srbe u kosovskom vilajetu. Granična linija Albanije se proširila sve do Stare Srbije. Čak ni granica Srbije ne znači ništa tim brđanima odanim bezakonju. Ona često vrše upade u susednu državu, kao što su činili u Bugarskoj, kad su kao vojnici bili na toj granici“.32  Jedan drugi svedok, britanski novinar H. N. Brejlsford (Henry N. Brailsford) je, obilazeći Staru Srbiju 1905, bio zapanjen teškim položajem Srba u Metohiji: „Danas su Srbi ostatak koji se zbog emigracije, masakra i nasilne konverzije, smanjio na jedva trećinu stanovništva: u dva distrikta Prizrena i Peći nema više od 5.000 srpskih kuća nasuprot 20 ili čak 25.000 arbanaških porodica. Od ostatka srpske hrišćanske populacije u Staroj Srbiji, svaki deseti je tokom poslednjih godina u beznađu prebegao u slobodnu Srbiju. Preostali, nenaoružani i nezaštićeni, preživljavaju samo zato što su ušli u naročitu vrstu feudalnog odnosa sa nekim arbanaškim silnikom. Arbanas se eufemistički naziva njihovim `zaštitnikom`. On živi u snošljivim odnosima sa svojim srpskim vazalom. On je obično spreman da ga brani od drugih Arbanasa, a zauzvrat ga beskrajno ucenjuje na najrazličitije načine.33  Na pitanja kako funkcioniše vlasništvo nad zemljom Brejlsfordu je odgovarano samo osmehom: „Sistem zakupa zemlje u ovoj državi, gde su Kuran i puška jedini zakon, ono je što arbanaški poglavica oblasti odluči da bude. Srpski seljaci, vezani za zemlju, su zakupci zavisni od volje svakog kaprica njihovih domaćih porobljivača. Iz godine u godinu arbanaški brđani nadiru u ravnicu, a srpski seljaci se povlače pred njima.34 Stara strahovanja od aspiracija Srbije, što su pothranjivali agenti bečke diplomatije, znatno su doprinela razmerama nasilja. Već sama pojava, u dva navrata, srpskih četnika, koji su na putu ka Makedoniji otkriveni na Kosovu i Metohiji (u Velikoj Hoči 1905. i Pasjanu 1907), izazivala je pravu konsternaciju među Arbanasima, koja je pretila da se pretvori u pokretu za opšti pokolj srpskog stanovništva, osumnjičenog za saučesništvo sa pohvatanim četnicima.35 Opšta politička situacija nije pogodovala pokušajima internacionalizacije kosovskog pitanja, ali su pojedina patriotska društva u Srbiji, s nejednakim uspehom, nastojala da brošurama na stranim jezicima evropskoj javnosti predstave razmere stradanja srpskog življa u Staroj Srbiji i Makedoniji.36 Prve godine mladoturske vladavine nisu Srbima donele obnarodovanu jednakost, a ni očekivano olakšanje. Posle početnog zadovoljstva mogućnošću da se politički legalizuju, obrazuju svoju nacionalnu stranku i istaknu kandidate za mladoturski parlament, Srbi su se iznova, u izvesnoj meri i dramatičnije nego ranije, našli u procepu između Arbasa, i dalje dominirajuće snage u Staroj Srbiji, i turskih vlasti koje su sve manje uspevale da održavaju proklamovani poredak. Arbanasi su, stalno se sukobljavajući s mladoturcima, ogorčeni pokušajima vlasti da ograniče njihovo ne pokoravanje propisanim zakonima, stali da s novom energijom nasrću na i dalje nezaštićen srpski živalj.


_________

32 Ferdinand Moore, The Balkan Trail, New York 1906 (reprint 1971) 223.

33 Henry N. Brailsford, Macedonia Ils Races and Their Future, London 1906, 274-275.

34 Isto, str. 276.

35 Milan Rakić, Konzulska pisma 1905-1911(prir. A. Mitrović), Prosveta, Beograd, 1985, str. 41-46, 131-136.

36 Mémorandum sur la situation des Serbes en Macédonie et en Vielle Serbie, „Srpske braće“ Belgrade 1907, str. 15.



Najteža situacija bila je u oblasti Peći: tamošnjim Srbima Arbanasi su stavljali do znanja da proglašenje ustavnosti smatraju samo privremenom merom i da se nikada neće pomiriti s mogućnošću da đauri (nevernici) steknu ista prava kao muslimani.37 Izveštaji srpskih konzula i njihovih poverenika iz ovog razdoblja ukazuju na znatan porast nasilja u svim krajevima Stare Srbije. Broj prebeglih na srpsku teritoriju nije se smanjivao već je pokazivao tendenciju osetnog rasta. Prema nepotpunim podacima srpskih pograničnih vlasti, tokom 1907. iz Kosovskog vilajeta je samo u Toplički okrug prebeglo i tamo se privremeno nastanilo oko 200 duša, među kojima se, osim Srba, našlo i nekoliko vojnih begunaca, što Arbanasa što Srba muslimanske vere. Samo u prvoj polovini 1908. u Kosanički i Prokupački srez je iz Stare Srbije prebeglo 61 lice, od kojih je sedmoro povelo još 24 člana uže porodice-žena i dece. U istom razdoblju u Vranjskom okrugu utočište je našlo 28 starešina srpskih zadruga sa 110 članova porodica, dok je, prema spisku sačinjenom sredinom oktobra 1908. u Niškoj eparhiji, iz Stare Srbije i susednih krajeva u Srbiju pred arbanaškim nasiljem izbeglo ukupno 40 sveštenih lica.38 Svi pokušaji zvanične Srbije da se plemenskim vođama i uticajnim glavarima na Kosovu i Metohiji postigne sporazum nisu urodili plodom, a mnogi planovi pali su u vodu jer se među Arbanasima nisu mogli naći pouzdani ljudi koji bi se držali dogovora. Zbog toga je, početkom 1908. godine srpska vlada pokušavala da izdejstvuje da se u Peći, središtu Metohije, otvori ruski ili britanski konzulat kako bi se pariralo Austrougarskoj propagandi: krajnji cilj, ovih nastojanja bio je da se i Metohija i Kosovo, posle otvaranja jednog od konzulata velikih sila, uključe u reformsku akciju. Sve do kraja osamdesetih godina XIX veka Srbima na Kosovu i Metohiji jedinu zaštitu pružali su diplomatski predstavnici Rusije, tradicionalne zaštitnice pravoslavnog i slovenskog življa u Turskoj carevini. Slabljenje ruskog uticaja na Balkanu posle Berlinskog kongresa nepovoljno je uticalo na ukupan položaj Srba u evropskoj Turskoj. Zbog austrofilske politike Milana i Aleksandra Obrenovića, Srbija je izgubila podršku Rusije na Porti, posebno u diplomatskim akcijama oko zaštite srpskog stanovništva. Na Kosovu i Metohiji na Srbe se, u osmanskoj administraciji, gledalo kao na prevratnički, veleizdajnički elemenat, pa se svaki njihov pokret pažljivo pratio, a nagoveštaji pobune nemilosrdno kažnjavali. U Prištini je 1882. osnovan preki vojni sud, koji je za pet godina rada u tamnice oterao nekoliko stotina narodnih prvaka. Plimu nasilja nisu mogli da zaustave ni uporni pokušaji srpskih zvaničnika da sa arbanaškim plemenskim glavarima u Metohiji i na Kosovu utvrde sporazum i tako utiču na obuzdavanje anarhije.39 Prave razmere stradanja mogli su da sagledaju u Beogradu tek pošto je 1889. otvoren srpski konzulat u Prištini. Vlada je upozorena da Arbanasi sistematski napadaju pojedina srpska sela i da ih pretnjama i ubistvima podstiču na raseljavanje: „Hajte u Srbiju ovde za vas nema opstanka“. Ubistvo prvog srpskog konzula, Luke Marinkovića, na ulicama Prištine, pokazalo je svu dubinu arbanaške netrpeljivosti. Sve do 1905. nijedan diplomatski predstavnik Srbije u Prištini nije mogao da poseti Peć i obiđe Metohiju, žarište anarhije. Prištinski vicekonzuli i konzuli (među njima i Branislav Nušić i Milan Rakić), osim izveštaja, pisali su, za širu publiku, i posebna etnografska i putopisna dela koja su sadržavala detaljne opise stanja na Kosovu i Metohiji.


_________

37 Dušan t. Bataković, Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima, Čigoja, Beograd, 2006, str. 181

38 Isto, str. 182,

39 Dušan T. Bataković, Kosovo i Metohija u srpsko–albanskim odnosima, Čigoja, Beograd, 2006, str. 41,



Jedini diplomatski uspeh Srbije bio je izbor srpskog kandidata za raško-prizrenskog mitropolita 1896, posle niza Srbima nenaklonjenih grčkih vladara koji su od 1830. stolovali u Prizrenu.40 Otvoreni teror počeo je posle grčko-turskog rata 1897, kad je izgledalo da će Srbe snaći sudbina Jermena Maloj Aziji, koje su s blagoslovom sultana uspešno zatirali Kurdi. Srpska diplomatija je na Porti, zalaganjem Stojana Novakovića, pokrenula akciju za zaštitu svojih sunarodnika, podnela opsežnu dokumentaciju o oko četiri stotine primera teških zločina: ubistava, ucena, pljački, silovanja, otimanja imanja, paljenja crkava. Zahtevano je da se preduzmu energične mere protiv nasilnika i da istragu sprovede mešovita srpsko-turska komisija. Cela akcija, međutim, bez konkretne podrške Rusije, nije donela nikakav rezultat. Predsednik srpske vlade, Vladan Đorđević, rezignirano je zaključio da je od 1890. do 1899. s Kosova i Metohije u Srbiju prebeglo oko 60.000 duša. U Beogradu je za potrebe Mirovne konferencije u Hagu 1899. bila odštampana „plava knjiga“ diplomatske prepiske o arbanaškim nasiljima u Staroj Srbiji, ali je Austrougarska, koristeći svoj uticaj na dvoru Obrenovića, sprečila srpsku diplomatiju da ovo pitanje iznese pred međunarodnu javnost. Sledećih godina srpska vlada je pokušala da tajno doturi oružje Srbima na severnom Kosovu. Već prvi tovari pušaka bili su otkriveni, pa je 1901. usledio novi progon u Ibarskom Kolašinu, koji je obustavljen tek na intervenciju ruske diplomatije.41 Intenzitet anarhije dostigao je kritičnu tačku 1902. kada je, uz podršku crnogorske diplomatije, srpska vlada ponovo pokrenula pitanje zaštite srpskog naroda u Turskoj, zahtevajući da se zakon primenjuje jednako na sve podanike Carstva, da se prekine s politikom povlađivanja Arbanasima, da se oni razoružaju i da se pojačaju turski garnizoni u oblastima s mešovitim srpsko-arbanaškim življem. Rusija, a potom i Francuska, podržale su srpske zahteve. Dve najzainteresovanije sile, Austrougarska i Rusija, imale su od 1897. sporazum da se na Balkanu održi status kvo, ali su podstakle reformski plan za preuređenje evropskih pokrajina Turske. Uplašeni za svoje povlastice, Arbanasi su 1903. podigli veliki ustanak koji je počeo novim vrstama nasilja, a završio se ubistvom tek pristiglog ruskog konzula u Mitrovici, Grigori Stepanovič Ščerbine, srpskog zaštitnika.42 Povratak dinastije Karađorđević na presto Srbije (1903) označio je napuštanje austrofilske politike i postepeno okretanje prema Rusiji. Austrougarska je, zbog toga, pojačala propagandni rad među Arbanasima. Iz reformske akcije velikih sila (1903–1908), na zahtev Dvojne monarhije, bili su, zarad zaštite arbanaške prevlasti, izuzeti severni delovi Kosova i Metohija. Usledili su, zatim, novi talasi progona: samo sa užeg Kosova 1904. je u Srbiju prebeglo 108 lica. Od 136 slučajeva različitih nasilja, 46 se završilo ubistvom, a grupa Arbanasa silovala je i jednu sedmogodišnju devojčicu. Tokom 1905. u 281 slučaju nasilja zabeleženo je 65 ubistava, a samo na jednoj svadbi Arbanasi su ubili devet svatova.43


_________

40 Od više hiljada izveštaja srpskog konzulata u Prištini do sada je objavljen samo jedan deo u izboru B. Peruničića: Pisma srpskih konzula iz Prištine 1890-1900, Beograd, 1985; Svedočanstvo o Kosovu, Beograd 1988; Zulumi aga i begova u kosovskom vilajetu, Beograd 1989. Deo značajne dokumentacije o nasilju Arbanasa nad Srbima objavljen je i u: Zadužbine Kosova 607-723, dok je Andrej Mitrović priredio vrednu zbirku diplomatskih izveštaja Milana Rakića (Konzulska pisma 1905-1911, Beograd 1985).

41 Documents diplomatiques. Correspondnce concernant les astes de violence et de brigandage des Albanais dans la Vieille Serbie (Vilayet du Kosovo) 1898-1899, Belgrade, Ministére des Affaires Etrangéres MDCCCXCIX; Mihailo Vojvodić, Srbija u međunarodnim odnosima krajem XIX i početkom XX veka, SANU, Beograd 1988; Đorđe Mikić, Austro-Ugarska i mladoturci 1908-1912, Institut za istoriju, Banja Luka 1983, str. 237-238.

42 Dušan T. Bataković, Kosovo i Metohija u srpsko –albanskim odnosima, Čigoja, Beograd, 2006, str. 45.

43 Popisi nasilja u: Zadužbine Kosova, 672-697. O nasilju Arbanasa nad Srbima svedoče i savremeni francuski putopisi: Dušan T. Bataković, „Les Français et la Vieille Serbie“, Rapports franco-yougoslaves, Belgrade 1990, 138-150.



Mladoturska revolucija 1908. kojom je okončana „epoha zuluma“, kako se u turskoj istoriografiji naziva doba vladavine Abdulhamida II, nije donela osetniju promenu u srpsko-arbanaškim odnosima. Pod okriljem mladoturskog režima stvorena je prva tamošnja srpska politička organizacija. Međutim, arbanaške pobune protiv panturske politike nove vlasti izazvale su novu plimu nasilja. Samo u drugoj polovini 1911. u Staroj Srbiji je zabeleženo 128 krađa, 35 paljevina, 41 razbojništvo, 53 otimačine, 30 ucena, 19 zastrašivanja, 35 ubistava, 37 pokušaja ubistva, 58 oružanih napada na imovinu, 27 primera tuče i zlostavljanje, 13 pokušaja turčenja i 18 primera nanošenja teških telesnih povreda. Sa šireg prostora Stare Srbije pred arbanaškim i turskim nasiljem u Srbiju je izbeglo oko 400.000 ljudi, a samo s Kosova i Metohije oko 150.000 ljudi, tj. trećina ukupnog srpskog stanovništva na ovim prostorima. Uprkos progonima i neprestanom iseljavanju, na Kosovu i Metohiji Srbi su 1912. još činili bezmalo polovinu ukupnog stanovništva. Prema istraživanjima Jovana Cvijića objavljenim 1911, na Kosovu je bilo 14.048 srpskih kuća, u Peći i okolini 3.826, a u prizrenskom kraju 2.400 srpskih domova sa oko 200.000 stanovnika. Kad se uporede statistike iz sredine stoleća kada je na Kosovu, u Metohiji i obližnjim područjima živelo oko 400.000 Srba, onda su Cvijićeve procene da je u Srbiju do 1912. prebeglo oko 150.000 Srba sasvim uverljive i prihvatljive.44 Posle proboja Solunskog fronta u jesen 1918, savezničke trupe, uključujući i srpske jedinice, pod komandom generala Franše D`Esperea (Louis Félix Marie François Franchet d`Esperey) oslobodile su, uz sadejstvo komita Koste Pećanca, Kosovo i Metohiju i zatim ih predale na upravu srpskim vlastima. Bilo je, još pred oslobođenje, povremenih pobuna stanovništva, ali su one postale učestalije naročito posle osnivanja tzv. „Kosovskog komiteta“ u Albaniji, koji je pozivao u borbu za stvaranje „Velike Albanije“. Srpske trupe odgovorile su na albanske pretnje okupacijom pograničnih albanskih srezova i nastojale da na vlast dovedu Esad-pašu Toptanija koji je boravio u savezničkom taboru u Atini. Italija, koja je posle razbijanja Austrougarske preuzela ulogu protektora Albanije, postala je glavni suparnik tek proglašene jugoslovenske države, zbog spora oko prevlasti u Jadranskom primorju. Uspostavila je marionetski režim u Albaniji, podsticala njegove pretenzije na Kosovo, Metohiju i severozapadnu Makedoniju, nastojeći da od Albanije stvori uporište za dalje širenje italijanskog uticaja u unutrašnjost Balkana.45 Jugoslovenska delegacija na Konferenciji mira u Parizu zastupala je stanovište da bi Albanija trebalo da bude nezavisna država u granicama iz 1913. ali je, u slučaju njene podele, tražila teritorijalne kompenzacije od Drima do Skadra. Posledice svakodnevnog, nekažnjenog terorisanja hrišćana najteže su pogađale Srbe na Kosovu, Metohiji i u susednim krajevima Stare Srbije, odakle se samo u razdoblju od 1890. godine, povlačeći se ped nasiljem albanskih odmetnika u susednu Kraljevinu Srbiju, prema okvirnim procenama, iselilo najmanje 60.000 lica, tj. oko četvrtina ukupnog srpskog stanovništva u Staroj Srbiji. Brojni pokušaji srpske diplomatije da zaštiti ugrožena prava svojih sunarodnika u Osmanskom carstvu (1898–1899, 1903), bez snažne podrške velikih sila, ostajali su bez odjeka i praktičnih rezultata.46


_________

44 Jovan Cvijić, Balkanski rat i Srbija, Beograd 1912; J. Dedijer, „Stara Srbija, geografska i etnografska slika“, Srpski književni glasnik, XXX (1912), 674-699.

45 Dušan T. Bataković, Kosovo i Metohija u srpsko–albanskim odnosima, Čigoja, Beograd, 2006, str. 49.

46 Documents diplomatiques Correspondance concernant les actes de violence et de brigandage des Albanais ddans la Vielle Serbie (Vilayet de Kosovo) 1898/1899, Belgrade, Ministére des Affaires Etrangéres, MDCCCXCIX, pp. 1/145.



Verska netrpeljivost prema Srbima, pomešana sa izvesnim rasnim predrasudama, davala je nacionalnom sukobu Srba i etničkih Albanaca posebnu snagu. Američki istoričar albanskog porekla, Stavro Skendi (Stavro Skëndi), analizirajući dubinske uzroke srpsko-albanskog sukoba, naglasio je sledeće: „Albanci na Kosovu, većinom muslimani, verski su se poistovetili sa Turcima, i na toj osnovi i sa (osmanskim) carstvom. Hrišćane, kao neprijatelje Turske, oni su zato smatrali svojim prirodnim neprijateljima. Međutim, prema Slovenima, mržnja kosovskih Albanaca nije bila zasnovana na religiji – premda ju je religija snažila – nego na etničkoj razlici: borili su se protiv „stranaca“ (Shkje – pogrdno ime za Slovene) koji su žudeli za njihovom zemljom.‛'47 U takvim okolnostima, zaštitu Srba preuzimali su ruski, a podršku Albancima davali austrougarski konzuli. Svaki nagoveštaj sistematske zaštite prava Srba hrišćana izazivao je masovne oružane akcije Albanaca: u jednoj od njih poginuo je ruski konzul G. Ščerbina, u Mitrovici 1903. godine. Nasuprot ruskim namerama da u reformi velikih sila (1903–1908) dobije nadzor nad Kosovom, na inicijativu Beča, severozapadni deo Kosovskog vilajeta (deo Raške oblasti, Kosovo s Metohijom) bio je 1904. godine isključen iz programa reformi, što je imalo za posledicu novi talas nasilja nad Srbima. Potiskivanjem i sistematskim progonima trebalo je da se njihov broj toliko smanji da nestane demografska osnova za srpske i crnogorske pretenzije na Kosovo i Metohiju. Srpska skupština često je raspravljala o teškom položaju Srba u Turskoj: u jednoj raspravi tokom 1908. godine konstatovano je da „pada u oči velika razlika u ponašanju Albanaca u Staroj Srbiji – na klasičnom srpskom zemljištu i u Albaniji – njihovoj kolevci. Albanci su na svom ognjištu miran, trezven, radan narod, na srpskom divljački zulumćari.‛'48 Tražeći izlaz na more da bi se spasle gvozdenog zagrljaja Austrougarske koji se stezao, srpske trupe ušle su u severnoalbanske luke, ali su odlukama Konferencije ambasadora u Londonu (1912–1913) bile primorane da se povuku iz Albanije. Austrougarska je pokušavala da kao protivtežu Srbiji i Crnoj Gori izbori što veću albansku državu, ali su obe delegacije naglašavale da ni pod kojim uslovima ne mogu pristati da Kosovo i Metohija, „svete zemlje srpskog naroda“, ostanu van njihovih granica. Upadi naoružanih arbanaških četa na srpsku teritoriju pod zaštitom turskih i austrougarskih službi tokom 1913. imali su cilj da destabilizuju srpsku upravu u novooslobođenim krajevima, najavljujući skori obračun Austrougarske sa Srbijom, glavnom smetnjom germanskom Drang nach Osten. Prvi svetski rat omeo je ne samo konsolidovanje srpske vlasti na Kosovu i crnogorske u Metohiji nego i stvaranje unije između dve srpske države. Austrougarska je pomagala revanšističke težnje izbeglih arbanaških vođa i podgrevala planove o stvaranju „Velike Albanije“ s Kosovom, Metohijom i zapadnom Makedonijom. Iz Albanije, gde je besneo građanski rat, pod zaštitom austrougarskih vojnih i diplomatskih službi, organizovane su čete sastavljene od arbanaških izbeglica s Kosova i Makedonije, s ciljem da izazovu ustanak na Kosovu i otvore drugi front prema Srbiji. Pašićeva vlada pomogla je u jesen 1914. Esad-pašu Toptanija, pristalicu balkanskog sporazuma i sila Antante, da preuzme vlast u Albaniji i sa njim sklopila dva sporazuma: o vojnoj saradnji i realnoj uniji. U leto 1915. srpska vojska je, po slovu ugovora, vojno intervenisala u Albaniji da zaštiti Esad-pašin režim i slomi ustanak pristalica Trojnog saveza.


_________

47 Skendi, Albanian National Awekening 1878-1912, Princeton, Princeton University Press, 1967, p. 202.

48 Lj. Jovanović, Srpski narod i otomanska ustavnost, Dositije Obradović, Beograd, 1908. str. 8.



Posle zajedničke austrougarske, nemačke i bugarske ofanzive na Srbiju u jesen 1915. srpska vojska je bila prinuđena da se povlači prema jugu zemlje. Bilo je i planova da se odsudni otpor pruži na Kosovu, ali je, posle presecanja veza sa Solunom, preovladalo mišljenje da je bolje domoći se albanske obale i tamo stupiti u dodir sa savezničkim snagama. Zbog gladi, bolesti, jake zime i sukoba sa arbanaškim plemenima u oblastima gde se nije prostirala vlast Esad-paše, u Albaniji je od 220.000 vojnika zauvek ostalo njih oko 70.000, a od 200.000 civila izbeglica, na Krf i u Bizertu stigla je njih trećina (oko 60.000 ljudi).49 Pod austrijskom i bugarskom okupacijom, tokom Prvog svetskog rata, Srbi su bili podvrgnuti novim progonima, pokušajima denacionalizacije i osvetama: između 1915. i 1918. Albanci i Bugari ubili su 22 srpska jerarha, sveštenika i monaha, uključiv i mitropolita raško-prizrenskog Vićentija.


Literatura


[1] Bogdanović, D. Knjiga o Kosovu, Posebna izdanja, SANU, DLXVI, Beograd, 1985,

[2] Bogdanović, D. Knjiga o Kosovu, Narodna knjiga i Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1999.

[3] Boban, V. Jastrebov u Prizrenu, Jedinstvo, Priština 1983.

[4] Bataković, D. Kosovo i Metohija: Istorijsko nasleđe i geopolitička ograničenja, u Zborniku radova 11. „Kosovo i Metohija izazovi i odgovori“, izd. Institut za geopolitičke studije Beograd 1997.

[5] Bataković, T. D. Kosovo i Metohija u srpsko –albanskim odnosima, Čigoja, Beograd, 2006.

[6] Bataković, T. B. Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima, Čigoja, Beograd, 2006.

[7] Bataković, T. D. „Les Français et la Vieille Serbie“, Rapports franco-yougoslaves, Belgrade 1990.

[8] „Velika Albanija – zamisli i moguće posledice, Zbornik radova, izd. „Institut za geopolitičke studije, urednik Jovan M. Čanak, Beograd 1998.

[9] Brailsford, N. H. Macedonia Ils Races and Their Future, London 1906.

[10] Vojvodić, M. Srbija u međunarodnim odnosima krajem XIX i početkom XX veka, SANU, Beograd 1988.

[11] Vidačić, R. „O korenima separatizma i terorizma na Kosovu“ izd. Službeni list SRJ, Beograd, 2000.

[12] Gaćinović, R. Otimanje Kosova i Metohije, Novinsko-izdavački centar „Vojska“, Beograd, 2004.

[13] Dedijer, J. „Stara Srbija, geografska i etnografska slika“, Srpski književni glasnik, XXX, Beograd, 1912.

[14] Dumba, C. Dreibund und Entente-Politik in der Alten und Neuen, Welt, Amalthea Velag 1931.

[15] Đorđević, D. Izlazak Srbije na Jadransko more i Konferencija ambasadora u Londonu 1912. Beograd 1956.

[16] Lutovac, V. M. Glas CCLXXXII Srpske akademije nauka i umetnosti, knjiga 34/1972.

[17] Mitrović, A. Srbija u Prvom svetskom ratu, JP, Službeni glasnik, Beograd, 2014.

[18] Mikić, Đ. Austro-Ugarska i mladoturci 1908–1912, Institut za istoriju, Banja Luka, 1983.

[19] Mikić, Đ. Društvene i ekonomske prilike kosovskih Srba u XIX i početkom XX veka. Od čifčijstva do bankarstva. SANU, Posebna izdanja, knj. DLXXXVIII, Beograd 1988.

[20] Mémorandum sur la situation des Serbes en Macédonie et en Vielle Serbie, „Srpske braće“ Belgrade, 1907.


49 Andrej Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, JP, Službeni glasnik, Beograd 2014, str. 21.


[21] Memoradnum o Kosovu i Metohiji svetog arhijerejskog sabora srpske pravoslavne Crkve, Beograd, 2003.

[22] Naučni Demografski zbornik: „Naselja i stanovništvo oblasti Brankovića 1455 godine“, urednik akademik M. Macura, Beograd /SANU 2001.

[23] Radonić, J. Rimska kurija u južnoslovenskim zemljama od XVI – XIX veka, Beograd, 1950.

[24] Rakić, M. Konzulska pisma 1905–1911(prir. A. Mitrović), Prosveta, Beograd, 1985.

[25] Stepić, M. Geografske osnove geopolitičkog položaja Kosova i Metohije, U Zborniku, „Kosovo i Metohija – izazovi i odgovori“, izd. Institut za geopolitičke studije Beograd, 1997.

[26] Stulli, B. „Albansko pitanje“, Rad JAZU, 316. Zagreb, 1959.

[27] Stanković, Đ. Đ. „Nikola Pašić i stvaranje albanske države“, Marksistička misao, br. 3, Beograd, 1985.

[28] Stojančević, V. Južnoslovenski narodi u Osmanskom Carstvu od Jedrenskog mira 1829. do Pariskog kongresa 1856. godine, Beograd 1971.

[29] Ćorović, V. Odnosi između Srbije u Austro-Ugarske u XX veku, Državna štamparija kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1936.

[30] Ćorović, V. Borba za nezavisnost Balkana, Balkanski institut, Beograd, 1937.

[31] Đilas, K. J. Srpske škole na Kosovu od 1856. do 1912. Studija zajedničkih naučnih ustanova Kosova i Metohije, Priština, 1969.

[32] Cvijić, J. Balkanski rat i Srbija, Beograd, 1912.

[33] F. C. H. I. Pouqueville, Voyage dans la Gréce, II, Paris 1820.

[34] Ferdinand Moore, The Balkan Trail, New York 1906, (reprint 1971) 223.

[35] Hrabak, B. „Arbanaški prvak Isa Boljetinac i Crna Gora 1910–1912'', Istorijski zapisi, br. 1, Titograd, 1977.

четвртак, 18. мај 2023.

Velika Loža Rusije

 Velika Loža Rusije


Velika Loža Rusije (GLoR) (ruski: Velika loža Rossii) je redovna masonska jurisdikcija za Rusiju. Velika Loža osnovana je 24. juna 1995. Bila je to prva nacionalna velika Loža koja je stvorena u zemlji od zatvaranja originalnih ruskih velikih Loža 1917. godine, kada su boljševici zabranili masoneriju nakon Oktobarske revolucije.


Velika Loža Rusije ima jurisdikciju u celoj naciji i uživa uzajamno priznanje sa većinom redovnih velikih Loža širom sveta, uključujući tri starije ili „domaće“ velike Lože, odnosno Ujedinjenu veliku ložu Engleske (priznanje 1996. godine ) , Velika loža Irske i Velika Loža Škotske ; više od 100 drugih velikih loža u svetu takođe razmenjuju priznanja. 

U julu 2016. GLoR je prijavio preko 700 članova, u više od 33 Loža širom zemlje. Trenutni Veliki majstor GLoR-a je Andrej Vladimirovič Bogdanov.


Istorija


Ponovno uvođenje masonerije u Rusiju počelo je početkom 1990-ih, nakon pada SSSR-a. 1992. i 1993. godine Grande Loge Nationale Francaise (GLNF) je osveštao četiri lože: Harmoni Lodge (Moskva), Lotus Lodge (Moskva), Nev Astrea Lodge (Sankt Peterburg) i Gamaiun Lodge (Voronjež). 




Harmoni Lodge je osnovan 14. januara 1992. godine u Parizu. Loža se potom preselila u Moskvu. Nakon toga, Nev Astrea Lodge je osnovana na dan Svetog Jovana , 24. juna 1993. godine, u Sankt Peterburgu. Loža Gamajun sa sedištem u Voronježu osnovana je 24. juna 1993. godine u Sankt Peterburgu. Lotus Loža osnovana je 12. oktobra 1993. godine u Moskvi.



Ove četiri lože postale su osnivači Velike Lože Rusije na Jovanjdan, 24. juna 1995. godine, u ceremoniji osvećenja obavljenom u Moskvi. Osvećenje je izvršio GLNF, uz podršku drugih redovnih masonskih vlasti, uključujući Ujedinjenu veliku Ložu Engleske (UGLE), koja je zvanično priznala novo rusko telo u prvoj godini rada. Prvi veliki majstor Velike Lože Rusije bio je Georgij Dergačov.


Nadležnost 


GLoR trenutno ima Lože u gradovima širom Rusije i u nekim susednim državama, uključujući Moskvu, Sankt Peterburg, Jekaterinburg, Кalinjingrad, Voronjež, Saransk, Šahti, Кazanj, Кrasnodar, Soči, Perm, Minsk, Nižnji Novgorod.

U nekim gradovima, poput Sankt Peterburga i Jekaterinburga, rade dve lože. Neki gradovi sa jednom ložom planiraju proširenje na drugu ložu. U Moskvi trenutno postoji 16 aktivnih loža.


Početkom 2013. osnovan je Кavkaski okrug GLoR-a, koji se sastojao od dve Lože, jedne u Gruziji i jedne u Abhaziji. Dana 14. marta 2015. Кavkaski okrug, sa sedištem u Tbilisiju , posvećen je kao nezavisna Velika loža Gruzije . Ceremoniju je izvela Velika Loža Rusije.

Dana 12. novembra 2016. godine, lože GLoR u Кazahstanu (Loža Alikhan Bukejhanov , Almati ; Loža Svetlost Istoka, Almati; i Loža Ujedinjene nomadske braće, Almati (na engleskom jeziku)) formirane su u nezavisnu Veliku ložu Кazahstana. Nove Velike lože Gruzije i Кazahstana još nisu naišle na međunarodno priznanje.


Lože 


  • #1 Harmony Lodge, Moscow
  • #2 Lotus Lodge, Moscow
  • #3 Astrea Lodge, St. Petersburg
  • #4 Gamayun Lodge, Voronezh
  • #5 Aurora Lodge, Moscow (English language)
  • #6 Pole Star Lodge, Moscow
  • #7 Jupiter Lodge, Moscow
  • #8 Quatuor Coronati Lodge, Moscow (research lodge)
  • #9 Northern Lights Lodge, Moscow
  • #10 Brotherly Love Lodge, Moscow (amalgamated with #2)
  • #11 Alexander Pushkin Lodge, Moscow
  • #15 Orion Lodge, Moscow
  • #16 Phoenix Lodge, Moscow
  • #22 Three Crowns Lodge, Kaliningrad
  • #23 Alpha and Omega Lodge, Minsk, Belarus
  • #25 White Knight Lodge, Minsk, Belarus
  • #27 Citadel Lodge, Moscow
  • #29 Acacia Lodge, Sochi
  • #30 Forepost Lodge, Magnitogorsk
  • #31 Stone Belt Lodge, Yekaterinburg
  • #32 France Lodge, Moscow
  • #33 Muse Lodge, St. Petersburg
  • #34 Completely Agree Lodge, Moscow (French language)
  • #35 Delta Lodge, Krasnodar
  • #36 Fyodor Ushakov Lodge, Saransk
  • #37 Clio Lodge, Moscow
  • #38 Two Eagles Lodge, Minsk, Belarus
  • #40 Leon the Great Lodge, Sukhumi, Abkhazia
  • #42 Araragat Lodge, Moscow (Armenian language)
  • #43 Pavel Pavlovich Demidov Lodge, Yekaterinburg
  • #44 Golden Key Lodge, Perm
  • #45 Aleksander Griboyedov Lodge, St. Petersburg
  • #46 Skull and Cross Lodge, Nizhny Novgorod
  • #47 Brotherly Chain Lodge, Chelyabinsk
  • #49 Giuseppe Garibaldi Lodge, Moscow
  • #50 Shipka Lodge, Moscow (Bulgarian language)
  • #53 Konkordia Lodge, Shakhty
  • #54 Rising Sun Lodge, Kazan


Obredi


  • Lože GLoR rade različite masonske obrede, uključujući:
  • Škotski obred
  • Francuski obred
  • Emulation Lodge of Improvement (cilj Lože je da očuva masonski ritual što je bliže moguće onom koji je formalno prihvatila novoformirana Ujedinjena Velika Loža Engleske 1816. godine i sa izmenama i dopunama od tada).
  • Obred Memfis-Misraim
  • Od 2006. do 2010. Loža „Sveti gral“ radi Švedski obred (je varijacija ili obred masonerije koji je uobičajen u skandinavskim zemljama i u ograničenoj meri u Nemačkoj).


Hermetizam

Umesto Uvoda Priroda ne otvara vrata svetišta svakome bez odabira. Niko ne može težiti za velikom tajnom, ne usmeri li svoj život skladno is...