Viteštvo i despot Stefan Lazarević
Sažetak: Srednjevekovno, feudalno društvo, naročito u svojim prvim vekovima, bilo je ustrojeno bez jasne centralne vlasti. Rascepkano i razjedinjeno bilo je poprište velikih sukoba između pripadnika plemstva. Rat nije predstavljao samo sredstvo za sticanje novih poseda i bogatstva, već, način i smisao života. Stoga je Crkva uz podršku vladara utemeljila određene norme i pravila ponašanja, zahvaljujući kojima se, ova sirova i neobuzdana sila postepeno transformirala u zaštitnike Crkve i društva.
Ove norme, poznate i kao viteštvo, u istoj ili sličnoj formi vladali su i u Srbiji, međ srpskim plemstvom. Cilj ovoga rada jeste da prikaže ulogu viteštva na život našeg plemstva, ali i njihov uticaj na donošenje važnih, ponekad i sudbonosnih političkih odluka.
Smatramo da je život despota Stefana Lazarevića, viteza, pripadnika jednog viteškog reda i vladara srpske države, najbolji primer da se oslika ovaj uticaj i njegova snaga u srpskom srednjevekovnom društvu.
Ključne reči: Srbija, vitez, vrlina, moral, čast
Epoha humanizma i renesanse stvorila je mit o vitezovima kao izabranicima boga, koji zahvaljujući svom maču i ratničkoj veštini donose pravdu, štite bespomoćne i udahnjuju u društvo, koje se inače odlikovalo brutalnošću, vrline skromnosti i plemenitosti. Vitezovi su postali neka vrsta, zaštitnika društva, pre svega, zahvaljujući crkvi, koja je uspela da sirovu, nasilnu silu, vekovima neobuzdanu od kralja i društva postepeno transformiše u zaštitnika hrišćanstva i barem deklarativno bespomoćnih i ubogih ljudi, kojima je ovo vreme obilovalo. Pošto im je nametnula da služe njenim interesima, Crkva je, kao nesumnjivo najveći autoritet srednjeg veka viteškom ratnom staležu prikačila najveće srednjevekovne vrline- pored odanosti Bogu i kralju, plemenitost i skromnost. Viteštvo je postalo nedostižni moralni i estetski ideal.
Istina, kod većine ljudi, pa i kod nas, nezaobilazna asocijacija za vitezove i viteštvo jeste raskošni viteški turnir. Međutim, ako u srednjevekovnoj Srbiji i nije bilo onakvih turnira koje poznajemo iz mnoštva motiva holivudskih filmova, možemo reći da su često pominjani i do tančina opisani megdani u našim epskim pesmama, predstavljali svojevrsno viteško takmičenje, koje se ne retko pridržava principa stroge viteške etikecije. Osnovno pravilo „mejdana” jeste pravična borba, bez podvala i lukavstva, kojima se, istina, često koristio i naš najveći junak epskih pesama Kraljević Marko. Ali samo priznanje krivice i njegov odnos prema pobedi izražen kroz reči: „Đe pobedih od sebe boljega”, oslikava nam jednu važnu vitešku vrlinu i obeležje, koje itekako odudara od savremenih merila i vrednosti. Detalj iz pesme Vuk Jerinić i Zukan barjaktar svedoči nam o manirima naših vitezova ali i negovanju i poštovanju viteške kulture od strane našeg naroda.
Ustaj, Vuče, već se prođi vina,
Dosta smo se vina napojili;
Usta Vuče na noge lagune,
U lice se s Turkom poljubio,
jedna drugom krvcu halališe.
(Vuk Stefanović Karadžić, Srpske epske pjesme, Beograd, 1977, str 252)
Takođe, bile su popularne razne viteške igre: bacanje buzdovana ili koplja u skoku ili s konja, gađanje u metu, rvanje i sl. Kao i na Zapadu najvažniji pratilac naših vitezova bili su konj i soko.(Danijela Petković, Viteške igre i nadmetanja u junačkim pesmama, folklor, poetika, književna periodika, Beograd, 2010, str 334, 340) Naše epske pesme veoma često vrednost jednog viteza meri izgledom, snagom i raznim drugim sposobnostima koje poseduje njegov konj.
Na žalost istorijska nauka nam, usled nedostatka valjanih izvora nije u mogućnosti da pruži više informacija o ovom značajnom fenomenu naše prošlosti. Ipak, baštinik tog iskustva, istorijskog znanja a pre svega mentaliteta bio je, usled nedostatka odgovarajućih istorijskih izvora, narodni pevač, odnosno nadaleko poznate srpske epske pesme. Narodno predanje nije toliko nepouzdano kako mu se često pripisuje. Istina, izdvajanje istine i za, istoričara korisne informacije iz tog, raznog i za druge nauke veoma interesantnog taloga, nanetog bujicama događaja naše burne prošlosti, nije lak posao. Ako kritičkim pristupom, odstranimo preuveličavanja, suštinu svedemo u okvire mogućeg i u njoj potražimo tragove istorijske istine, onda možemo naslutiti i osetiti način razmišljanja i vladajuću etiku odgovarajuće epohe. Mnogo je lakše izdvojiti iz mnoštva metaforičnih slika i mitova takozvani „duh” jedne epohe i utvrditi vladajuće etičke norme i vrednosti koji su vladali, od na primer određenih istorijskih procesa. Epska pesma može se na takav način tretirati kao jedinstveno svedočanstvo, za istoričare na žalost u velikoj meri izgubljene prošlosti.
Viteški duh, taj i u srpskoj kulturi teško dostižni ideal podrazumeva spoj karakternih osobina i duhovnih vrednosti s jedne i fizičkog izgleda, snage i ratničke veštine s druge strane. Tako je u pesmi „kneževa večera”, čak i kad izdvaja Miloša Obilića, kome nazdravlja za junaštvo, knez Lazar kao da je svestan činjenice da je nemoguće sve viteške vrline smestiti u jednu ličnost.
Car uzima zlatan pehar vina,
pa govori svoj gospodi srpskoj:
„Komeć' ovu čašu nazdraviti?
Ako ću je napit po starještvu,
Napiću je starom jug Bogdanu;
Ako ću je napit po gospodstvu,
Napit ću je Vuku Brankoviću;
Ako ću je napi po milosti,
Napiću je mojim devet čura,
Devet šura devet Jugovića;
Ako ću je napi po ljepoti,
Napiću je Kosančić Ivanu;
Ako ću je napit po visini,
Napiću je Toplici Milanu;
Ako ću je napit po junaštvu,
Napiću je vojvodi Milošu,
Ta nikom je drugom napit neću,
već u zdravlje Miloš Obolića.
(Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne pjesme, Beograd,1977, str.196)
Ističući junaštvo kao daleko najvažniju vitešku osobinu knez Lazar nam šalje još jednu poruku iz srednjeg veka; sve nabrojane vrline su neophodne viteške osobine ali one se mogu izraziti isključivo kroz junaštvo i ratničku veštinu. Viteštvo je nezamislivo bez hrabrosti i ratničke veštine, odlučnosti, smelosti i istrajnosti. Ovakvo tumačenje nije determinisano samo strahom od turske najezde i strahom od velike bitke, jer su u ovo vreme širom Evrope vojni sukobi manjeg ili većeg intenziteta predstavljali skoro svakodnevnicu. Ratnička kultura je samo produkt surovog i nesigurnog vremena. Ali je s druge strane, njihova svrha, njihov razlog postojanja, usled, odsustva svakodnevnih egzistencijalnih problema sa kojima su se svakodnevno susretali na primer seljaci, u funkciji viših etičkih i duhovnih ciljeva.
Kao što smo rekli, Crkva je katoličke vitezove samo oplemenila određenim moralnim i estetskim vrlinama. Dok je u Srbiji, pored hrišćanstva i odgovarajuća i dalje prisutna patrijarhalno - paganska kultura negovala moralne vrline koje su tako dobro izražene kroz izraz „čoveštvo”.
U srpskoj srednjevekovnoj istoriji bilo je vladara koji se pamte kao ratnici i veliki osvajači, dobri i uspešni vladari. bilo je mnoštvo junaka-vitezova koje je narodno predanje uzdiglo, mitologizovalo i okovalo svim mogućim vrlinama za sva vremena. Ali se jedan vladar koji je ujedno i vitez, bez sumnje izdvaja među svima. Despot Stefan Lazarević je retko svestrana ličnost koja je bez sumnje obeležila svoje vreme, a po mnogima predstavljao je vesnik nove, renesansne epohe. Pored nesvakidašnjeg kulturnog preporoda, on je praktično prežaljenu i u svakom pogledu urušenu državu politički, ekonomski i vojno stabilizovao. Ovakvim rezultatima prethodila je reforma državne uprave i vojne organizacije čiji je uspeh zavisio isključivo od despotove ličnosti i njegovog angažovanja. Uspešnim diplomatskim ali i vojnim akcijama osigurao je bezbednost Srbiji i narodu za nekoliko decenija što je omogućilo opšti preporod.
Propašću Despotovine i za vreme turske okupacije, kada je crkva postala jedini duhovni i svetovni predvodnik srpskog naroda, iz nekog razloga ona se nije trudila da neguje uspomenu na Stefana Lazarevića i njegovo delo. Čak, ni kasnije, u XVII veku, u izmenjenim uslovima, kada su u današnjoj Vojvodini, kultovi srpskih vladara naglo ojačali, u odnosu na Stefana nije došlo do promena. (Sreten Petković, Srpski svetitelji u slikarstvu pravoslavnih naroda, Novi Sad, 2007, str141)
Cilj ovog rada, nije da ukaže na neke nove, do sada nauci nepoznate događaje iz njegovog vojnog i diplomatskog delovanja ili književnog stvaralaštva, već da na osnovu poznatih crta iz njegove biografije obogatimo znanje o despotovom karakteru i vrednostima koje je poštovao i kojima se rukovodio u svom relativno kratkom ali burnom životu. Kao pripadnik zapadnog viteškog reda, ali ujedno i kao vladar jedne pravoslavne države, njegova ličnost predstavlja splet vrednosti, s jedne strane, slovensko -vizantijskog kulturnog kruga i zapadnih viteških vrlina, s druge strane.
Kako u Srbiji, tako i na Zapadu, osnovni preduslov pripadnosti viteškom staležu bilo je plemenito poreklo. Kao sin vladara, koji se svojom junačkom i viteškom smrću u borbi protiv nevernika uzdigao do mitskih veličina, Despot Stefan je već za svoga života u očima plemića, Crkve i običnog naroda predstavljao nedostižnu ličnost.
Već smo istakli da je najviše mesto na skali viteških vrlina zauzimalo junaštvo. Uzvišenoj i dostojanstvenoj Despotovoj ličnosti vladara, ispoljavanje hrabrosti u mnogobrojnim slučajevima, uvrstilo ga je na visoko mesto među srpskim srednjevekovnim vitezovima. Na primeru Angorske bitke možemo najbolje spoznati veličinu ove osobine u Stefanovoj ličnosti. U bici, Stefan je komandovao desnim krilom na kojem su se nalazili Bajazitovi vazali, među kojima su bili i Stefanov brat Vuk kao i braća Brankovići, Đurađ i Grgur. Dilema o ishodu bitke veoma brzo je razrešena. Deo Bajazitovih snaga prešao je na Tamerlanovu stranu, što je inače nezadrživoj mongolskoj vojsci utrlo put u laku pobedu. Centar turske vojske, na čelu sa sultanom je opkoljen, što je dovelo do ubrzanog osipanja Bajazitovih podanika. U tom trenutku, kada je bitka praktično rešena, jedino je mladi Stefan Lazarević sa svojim teško oklopljenim vitezovima nekoliko puta probijao mongolske redove, pokušavajući da sultana izbavi iz okruženja. Čak je i u tome uspeo, ali Bajazit je navodno odbio, da se sa njim povuče, posle čega se Stefan sa sultanovim sinom Bajazitom, uspešno probio ka Bursi. Kakav je utisak Stefan ostavio kod Tamerlana, u to vreme bez sumnje najvećeg vojskovođe, svedoči podatak da on navodno nije tražio otkup za oslobađanje Stefanove sestre Olivere. U čast ispoljene hrabrosti, Stefan je na povratku iz bitke od vizantijskog cara dobio titulu despota.
U sledećem primeru uočavamo, pored hrabrosti i ratničku veštinu dostojnu najvećih vojskovođa. Naime, po povratku iz Male Azije, došlo je u Carigradu do sukoba sa Đurađom Brankovićem, kome je pomagao onaj isti Sulejman kome je Stefan spasao život, i koji je ubrzo postao vladar evropskog dela Turske imperije. Do okršaja je došlo blizu Gračanice. Despot Stefan je vojsku podelio na dva dela, kao što su uradili i njegovi protivnici. Brojniji deo vojske, nalazio se pod komandom njegovog brata Vuka, koji je stajao naspram snaga Đurđa Brankovića, dok je on sa manjim delom napao turske odrede i potpuno ih porazio. Ova bitka, predstavlja i jedan od retkih poraza, za početak XV veka skoro nepobedivih Turaka i samim tim dodatno dobija na značaju.
Iz pesme „Kneževa večera” vidimo da se pored junaštva i moralnih vrlina u srednjevekovnom društvu velika pažnja posvećivala i fizičkom izgledu. Lepota tela bila je kako Smatra Umberto Eko, za čoveka ovog vremena veoma bliska sa onim što je dobro. (Umberto Eko, Istorija lepote, Beograd, 2004) Srednji vek je inače cenio telo krupnog izgleda, što je povezano sa zdravljem, jer je doba u kojem se gladuje i rano umire. Stevanov izgled možemo donekle rekonstruisati zahvaljujući njegovim portretima oslikanim na freskama manastira, najčešće njegovih zadužbina. Ovi portreti su u velikoj meri tipizirani, daleko od realističnog portreta, ali pojedine karakteristike koje se često ili stalno pojavljuju mogu se smatrati verodostojnim. Crte lica su svakako idealizovane, rekli bi smo bezlične, ali boja očiju, kose, izgled brade, verovatno su verno prikazani. Na svim freskama njegova kosa je kovrdžava, crvene ili crvenkasto-plave boje sa plavim krupnim, izražajnim očima kako je prikazan na fresci u manastiru Ljubostinji. Inače, Konstantin Filozof za njega kaže: „U svemu ovome bio je savršen. I po lepoti tela i snage bio je među vršnjacima kao sunce pored zvezda.” (Konstantin Filozof, Život despota Stefana Lazarevića, Stare srpske biografije u XV i XVII veka, Beograd, 1936, str 63)
Kao i njegovi prethodnici, vladari iz porodice Nemanjića, na freskama Stefan je okićen zlatom i dragim kamenjem i odeven u skupocene haljine. obojene skupocenim bojama, koje zbog složene i komplikovane obrade predstavljale su pravo bogatstvo. Garderoba je u srednjem veku i najviše isticala razliku između bogatih i siromašnih. Moć i snaga su se između ostalog, manifestovali raskošnim i skupocenim odeždama.Vitezovi su i u Srbiji dostojanstvo i uzvišenost u velikoj meri postizali odelom. Naša epska pesma posvećuje veliku pažnju garderobi koja je sastavni deo vitezovog izgleda i dopunjava njegovu vitešku ličnost, a što ima nekada i presudnu ulogu u njegovim uspesima i podvizima. Na freskama Stefan je obično obučen u raskošnu haljinu žute boje, što je nema sumnje vizantijski uticaj, gde je žuta boja, predstavljala sunčevu svetlost koja se od antičkih vremena poistovećivala sa božanskim sjajem. Dok se, zanimljivo je u isto vreme, žuta boja u zapadnoj Evropi smatrala bojom kukavičluka, i vezivala se za neprijatelje hrišćanstva, Muslimane i Jevreje. (Umberto Eko, Istorija lepote, Beograd, 2004, str 123)
Viteška reč ili položena zakletva, koju daje nekom, predstavljali su vrstu najstrožijeg, nepisanog zakona koji ni jedan vitez nije mogao prekršiti ni po cenu smrti. Za vitezove, nepoštovanje zadate reči, odnosno vernosti, smatralo se izdajstvom i samim tim predstavljalo najveću moguću uvredu. Miloš Obilić u pesmi „Kneževa večera” odgovara knezu Lazaru na izraženu sumnju u Obilićevu vernost:
„Jer, tako me vjera ne ubila!
Ja nevjera nikad bio nisam,
Nit
sam
bio,
nit
ću
ikad
biti.”
Posle kosovske katastrofe i očeve smrti Stefan Lazarević bio je primoran da položi zakletvu vernosti jednom muslimanskom vladaru, Turskom sultanu Bajazitu. Hrišćanski vladari, naročito krstaških država na Istoku, bili su i ranije u sličnoj situaciji. Zakletve su često bestijalno kršili, pravdajući se religioznim razlozima. Izgleda da su srpski vitezovi imali drugačiji, rekli bi smo čvršći i iskreniji odnos prema zakletvi i uopšte vernosti od vitezova katoličkog sveta. Reči Kraljevića Marka pred bitku na Rovinama, gde se nada da će hrišćani pobediti, makar i on sam poginuo, na veran i možemo reći potresan način ilustruju posvećenost srpskih vitezova ovoj tako značajnoj vrednosti feudalne epohe.
Iz istih razloga, ali i činjenice da je Srbija bila u neprijateljskim odnosima sa Ugarskom, možemo pretpostaviti da i Stefan Lazarević, osim određenih filosofskih dilema obojenih religioznim razlozima, nije imao ozbiljnih nedoumica kada se sa svojim oklopnicima pridruživao turskoj vojsci pred čuvenu bitku kod Nikopolja. Naime, osmanlijske pobede i osvajanja na Balkanu izazvale su poslednji veliki krstaški pohod, u kome su učestvovali vitezovi iz mnogih evropskih zemalja. Znatno brojnija krstaška vojska uspešno je otpočela bitku. Međutim, srpske snage, koje su bile najverovatnije skrivene u jednom šumarku, predvođene Stefanom, napale su Ugre sa boka ili čak s leđa, probili njihove redove i naterali mađarskog kralja na bezglavo povlačenje. Posle toga, raspali su se i ostali redovi krstaške vojske i usledio je pravi pokolj ove kvalitetne i dobro opremljene ali šarolike vojske.
Pretpostavimo da se Stefan sa svojim vitezovima ustremio na već nadjačanu tursku vojsku. Nema nikakve sumnje, da bi to predstavljalo veliku katastrofu turske vojske, a moguće je i kraha njihovih tvorevina na Balkanu. Jedna Stefanova komanda mogla je dovesti i do promene ili barem usporavanja samog toka istorije, koji se, kao što znamo ispoljio kroz propast mnoštva hrišćanskih država i porobljavanju njihovog stanovništva. Da li je Stefan Lazarević, barem na trenutak razmišljao o ovim velikim posledicama koji juriš njegovih oklopnika može izazvati? Nikad nećemo saznati. Ali možemo, na osnovu ove njegove odluke puno zaključiti o Despotovoj ličnosti, karakteru i prisustvu viteškog kodeksa. Čeprkajući po „duhu” tog vremena, možemo uočiti razmere i snagu, koje su te vrednosti imale na ponašanje i život srpskog plemstva.
„Nevjera”, odnosno izdajstvo, ne samo da je bilo u suprotnosti sa viteškom čašću, već je kao u slučaju braće Mrnjavčević i naročito Vuka Brankovića izjednačeno sa prokletstvom. Istrajavanje u vernosti često je dovodilo do junakove smrti, odnosno njegovog svesnog žrtvovanja. Stoga, ovo moralno načelo prevazilazi okvire svetovnog i prelazi u sfere duhovnog, metafizičkog. Izdajstvo je često posledica želje za ovozemaljskim zadovoljstvima, kao i nedostatak hrabrosti da se podnese žrtva za ciljeve koji ne samo da prevazilaze lični interes, već i interes države, naroda a često kao što smo videli na Stefanovom primeru i vere.
Plemenitost kao osobina imala je različitih manifestacija: jedna od njih je bila i oproštaj koji je i vitezove međusobno razlikovao. Oni su u svojoj smelosti i snazi teško nailazili na situacije koje su tražile oproštaj od njih. Osveta je bila mnogo češći oblik uspostavljenja pravde za učinjena nedela. (Mirjana Popović-Radović, 138)
Pošto se, ubivši Vlah Aliju, osvetio za počinjenu nepravdu i oslobodio, bolje reći preoteo otetu ženu, jer ga je čak i u dvoboju izdala i pomogla mrskom neprijatelju, Banović Strahinja vraća je kući i ne dopušta osvetu nad njom. Pobeda nad Turčinom još više je uvećana oproštajem, odnosno velikom pobedom nad samim sobom. Njegovo viteštvo, stvorilo je u njemu takvu moralnu nadmoć nad okolinom i potpuni unutrašnji mir koji mu je omogućio da donese odluku koja ga bez sumnje izdvaja od ostalih junaka, prevazilazi vrednosti tadašnjeg vremena i postavlja cilj koji je i danas teško dosegnuti.
Despot Stefan Lazarević pripadao je tim, retkim vitezovima, (da ne govorimo o vladarima) čiji je karakter imao snagu da oprosti počiniocima velikih nepravdi. Kao i u slučaju Banović Strahinje, i u slučaju Despota počinioci nepravde bili su njemu veoma bliski ljudi, članovi njegove uže porodice. Njegov sinovac Đurađ Branković, kao što smo videli udružio se i sa Turcima da bi uništio Stefana i njegovu vlast. Identično je, ubrzo potom postupio i njegov brat Vuk, kome je uz podršku Turaka i pošlo za rukom da, istina, za kratko otrgne iz Stefanove vlasti pola države. Stefanovo viteštvo nadjačalo je sve ove podmukle udarce. Đurađu Brankoviću je ne samo oprostio, već se sa njim izmirio i proglasio ga svojim naslednikom.
Zaštita nejakih bio je važan stav viteza prema toliko izraženim materijalnim razlikama među ljudima srednjeg veka. Dok se protiv silnika i njegove nepravde borio mačem i junaštvom, pomoć ubogima i nejakima prevazilazila je očekivanja srednjevekovnog čoveka od jednog u biti svetovnog, ratničkog staleža i doprla do suštine same ljudskosti-„čoveštva.” Despot Stefan imao je i u tim teškim vremenima sredstava namenjenih Crkvi, ali i za izgradnju bolnica i okupljanje i pomaganje učenih ljudi.
Kao što smo već istakli, njegovo viteštvo nastalo na izvorima slovenske, pravoslavne duhovnosti, bilo je u značajnoj meri obogaćeno i Zapadnim uticajima, odnosno pripadnošću viteškom redu Zmaja.
Pod uticajem krstaških ratova, odnosno velikih napora katoličkog sveta da osvoji a kasnije i odbrani Hristov grob od „nevernika” osnivani su monaški viteški redovi. Međutim, krajem XIV i početkom XV u Evropi se osnivaju mnogobrojni viteški redovi sa jedinim ciljem da štite interese svojih članova. Ove, možemo reći elitističke organizacije, u vreme feudalne rascepkanosti, često su predstavljale neku vrstu političkih i vojnih saveza visokog plemstva ili čak i vladara pojedinih država. Tako je glavni interes ugarskog kralja Žigmunda bila odbrana prestola i ugarske države. Formiranjem reda Zmaj,a kralj je dodatno učvrstio politički savez sa svojim velikašima i vazalnim vladarima susednih država. (Miloš Antonović, despot Stefan Lazarević i zmajev red, istorijski glasnik 1-2, Beograd, 1992)
Ovaj savez trebalo je da igra veliku ulogu u konsolidaciji prilika u samoj Ugarskoj. Naime, nezadovoljstvo plemstva Žigmundovom vladavinom često je dovodilo do nesporazuma i ozbiljnih sukoba. Političke trzavice kulminirale su pobunom dela plemstva i zarobljavanjem samog kralja. Međutim, nesloga u redovima pobunjenika omogućila je Žigmundovim pristalicama prostor za delovanje. Najinstaknutiji velikaš u ovom taboru bio je Nikola II Gorjanski, zet kneza Lazara, odnosno Stefana Lazarevića. Pošto je uspeo da oslobodi kralja iz zatočeništva, uspeo je da napravi sporazum sa već međusobno suprotstavljenim pobunjenicima.uticali na ukupne srpsko-ugarske odnose, i približavanje Srbije Ugarskoj. Novija istraživanja pokazuju da je Nikola II Gorjanski imao presudnu ulogu u izboru članova Viteškog Reda Zmaja. Tako je prvi među imenovanim, posle kralja Žigmunda Luksembruškog i kraljice Barbare, bio despot Stefan, zatim slede Herman Celjski, Fridrih Celjski, Jovan Gorjanski, Nikola Seči, Pipio od Ozore i dr. (Jovanka Kalić, Despot Stefan i Nikola Gorjanski, Istraživanja, br.15, Novi Sad 2005, str. 99, 100)
Osnivačka povelja Viteškog Reda Zmaja (Ordo Dragonis) obavezivala je članove na nošenje i isticanje određenih obeležja. U prvom redu to se odnosilo na lik zmaja, ali kasnije, usled masovnijeg primanja u članstvo, njemu je dodat plamteći jednokraki krst, pri čemu je zmaj kome se rep obavio oko vrata, predstavljao oznaku prvog stepena. Pored ovoga, članovi su imali plašt od plavog somota.(Miloš Antonović, Despot Stefan i zmajev red, Istorijski glasnik, sveska 1-2, Beograd, 1992, str.22)
Red je veoma brzo, već 1409. godine, kada je Despotov brat Vuk uz svesrdnu Tursku podršku zahtevao podelu Despotovine, imao priliku da pokaže praktičan vojni značaj. Kralj Žigmund Luksembruški se lično stavio na čelo vojske koja je trebala da se suprotstavi Osmanlijama. Nažalost. Turska sila je i pored velikih unutrašnjih problema i dalje bila nezadrživa.
Prihvativši vazalni odnos prema Ugarskoj, despot Stefan dobio je od kralja Žigmunda Luksembruškog velike posede. Vazalni odnos, posedi ali i obaveze prema Redu Zmaja, uzrokovali su njegove česte odlaske u Budim, na sabore
ugarskog
plemstva,
na
svoje
posede
ali
i
na
prisustvovanje
velikim
viteškim
turnirima.1* Zahvaljujući praksi koja je vladala na Zapadu, Despot je imao čast da izvestan broj vitezova primi u Red. Konstantin Filozof nas obaveštava o ugledu koji je Stefan imao kod zapadnih vitezova. „A ovaj i kraljeve blagorodne i vitezove imaše vlast venčavati, tako da su se ovi ponosili više od sviju kraljevih (vitezova) govoreći: Meni despot viteštvo uruči.” (Konstantin Filozof, 109) Jedan od njegovih vitezova pobedio je na velikom turniru 1411 godine. „Dolažahu najsvetliji njihovi i najhrabriji da služe Despotu,kao pred kraljem, i na saboru svih knezova jedan od vitezova blagočastivoga (Stefana) obori najsilnije i uze venac pobede.” (Konstantin Filozof, 109)
mač despota Stefana Lazarevića
Vidimo de je despot Stefan uživao za jednog „šizmatika” neverovatan ugled među Zapadnim vitezovima. Pored navedenih osobina, ovakvom ugledu sigurno je doprinela i činjenica da je uspeo da sredi prilike u svojoj zemlji. To je postigao zahvaljujući reformi državne uprave i vojne organizacije čiji je uspeh zavisio isključivo od Despotove ličnosti i njegovog angažovanja. Ova aktivnost u mnogome je doprinela da se visoki prihodi slivaju u Despotovu riznicu, što je i omogućilo opremanje i izdržavanje respektabilne vojske, uspešnu diplomatsku aktivnost i samim tim veći politički značaj Despotovine i samog Despota. Pre svega ovakvom stanju doprineli su visoki prihodi iz mnogobrojnih rudnika širom Srbije. Rudarsku tehniku doneli su u Srbiju Sasi, ali se ta tehnika morala bogatiti i razvijati.2* Srpsko rudarsko zakonodavstvo srednjeg veka sadrži pravne elemente, koji su toliko bili ekonomsko funkcionalni, da je i dve stotine godina posle nastanka ovo zakonodavstvo i dalje bilo u upotrebi. Može se reći da je na stabilnost rudarske tehnike uticao i položaj radnika i da je on bio naročito povoljan za vreme Despotove vladavine. Iz raznih izvora saznajemo da je radna nedelja bila petodnevna, da je smena trajala 6 sati i da je radnik mogao raditi samo jednu smenu dnevno. (Biljana Marković, Zakon o rudnicima Despota Stefana Lazarevića i rezultati rudarske eksploatacije, Despotovac, 2009, str. 60)
Iz biografije Konstantina filozofa pomalja se osoba puna svetovnih, viteških vrlina: on je neustrašivi ratnik i vojskovođa, sposoban državnik, ali i ljubitelj umetnosti i knjiga. Njegova otvorenost prema ovozemaljskom životu, možda je uz činjenicu da nije pripadao svetorodnoj dinastiji Nemanjića, razlog zašto nije posle smrti kanonizovan. Crkva je u XX veku ovu nepravdu ispravila, a svima nama i na taj način omogućila da se iskreno klanjamo ovoj retkoj i blistavoj ličnosti naše tmurne prošlosti.
fusnote
1* Despot je u Budimu imao i palatu koja se nalazila u središnjem delu gradskog naselja. U izvorima se pominje kao velika kamena kuća i prema arheološkim istraživanjima posle Drugog svetskog rata nalazila se u delu današnje Skupštinske ulice. Jovanka Kalić je zaključila da se zgrada nalazila na mestu današnje građevine br 9. Inače 1985 postavljena je spomen ploča sa likom despota Stefana Lazarevića na fasadi te zgrade, sa dvojezičnim natpisom. (Jovanka Kalić,101)
2* Tako jedan izveštaj sa početka organizovanja turske vlasti odnosi se na dubinu kopanja u oknima. Kaže se da su rudari iz Novog Brda silazili u dubinu do 180-190 metara. A dostignuta dubina kopanja u srednjem veku je iznosila 200 metara. (Sima Ćirković, Proizvodnja, zanat i tehnika u Srbiji srednjeg veka, Rabotnici, vojnici,
duhovnici, Beograd, 1997, str.74
.jpg)
